Da je Džon Voters Argentinac koji piše kao Fokner verovatno bi napisao nešto kao što je „Izdaja Rite Hejvort“
Čitaoci koji su upoznati sa književnim radovima argentinskog književnika Manuela Puiga, najpoznatijeg po delu Poljubac žena-pauka, znaju da prepoznaju konstantnu u delima ovog svestranog stvaraoca. Tu su uvek inovativne narativne tehnike, crni humor i opčinjenost uticajima popularne kulture, naročito filma, na ljudski duh.
Puig je rođen početkom tridesetih godina minulog veka u jednom malom mestu u Argentini. Već sa deset godina počeo je da uči engleski jezik kako bi bolje razumeo filmove koje je svake večeri, zajedno sa majkom, gledao u lokalnom bioskopu.
Sa trinaest godina odlazi na školovanje u Buenos Ajres, gde se njegova interesovanja, sa sedme umetnosti, proširuju i na literaturu, filozofiju i psihologiju. Svoj životu u glavnom gradu Argentine zamišljao je kao neki holivudski film, te je bio razočaran kada je od svega dobio samo nasilje i represiju. Isto ono na šta je bio navikao u svom zavičaju.
Sredinom pedesetih godina dobija stipendiju za filmsku školu u Italiji. Ovo će se pokazati kao još jedno razočaravajuće iskustvo za mladog sanjara. Ne završivši školovanje, napušta Rim i seli se u Pariz i London. Dok pokušava da piše scenarija i da se probije u svetu filmske industrije, izdržava se tako što daje privatne časove engleskog jezika i radi kao perač sudova.
Nakon neuspeha u ostvarivanju „američkog sna“ u Evropi, Puig se vraća u Ameriku. Više iz frustracije što nije uspeo da pronađe producenta za njegove scenarije ili posao režisera, počinje da piše nešto što nije filmski scenario. Pisanjem teksta bez većih književnih ambicija osim da zabavi svoj duh oživljava svoje sećanje na detinjstvo.
Nakon nekog vremena ovo će prerasti u njegov prvi objavljen roman pod naslovom Izdaja Rite Hejvort (na našem jeziku ovaj roman je u prevodu Bojane Kovaćević Petrović objavila izdavačka kuća Dereta).
Ova knjiga opisuje živote običnih ljudi u Argentini tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka kroz više glasova i narativnih tehnika. Sam Puig je ovu knjigu kasnije opisao kao njegovo sredstvo da se suoči sa represijom nad ženama i sazrevanjem latentno homoseksualnog dečaka.
U romanu koristi različite tačke gledišta, date kroz dijaloge, dnevničke zapise, pisma, školske eseje, sećanja i unutrašnje monologe kako bi što bolje dočarao otuđenost svojih junaka kojima jedinu utehu u toj palanačkoj dosadi pruža bekstvo u svet filma i popularne kulture. Takođe se, između redova, provlače nagoveštaji društvenih i političkih promena i narastajuća tenzija među određenim slojevima društva.
Gotovo jedina poveznica svih ovih fragmenata jeste Toto koji se, u različitim formama, pojavljuje u svakom od datih poglavlja. Toto bi se mogao posmatrati i kao alter-ego samog pisca, jer sa njim deli određene zajedničke karakteristike kao što su ljubav prema filmovima, pripovedanju, homoseksualnost…
Najverovatnije je upravo autorova homoseksualnost ono što je formiralo njegov način pisanja. Inspiraciju za svih osam romana koje je napisao pronašao je u jeftinim ljubavnim romanima, sapunicama, melodramama, žutoj štampi i tračevima iz sveta poznatih. U pravo je taj svet, filmski svet mašte i svet nestvarnih i bajkovito glamuroznih priča o glumcima i glumicama, bio spas i utočište za dečaka koji je prinuđen da odrasta u pasivnim krajevima. Bio je osetljivo, emotivno i maštovito dete primorano da živi u surovom svetu u kome dominiraju mačizam i snažne predrasude. Zbog homoseksualnosti i feminiziranosti bio je meta podsmeha i osuda poznanika, ali i sopstvene porodice. U školi su ga, jednom prilikom, napali nakon što su otkrili da voli da se oblači u žensku odeću.
Upravo zbog toga je spas potražio u filmovima, petparačkoj literaturi i lakim sadržajima, što će kasnije postati njegov stvaralački izraz.
Zanimljivo je i da je državni cenzor, u fašističkoj Španiji pod Frankovom čizmom, čitajući njegovo prvo delo pronašao da je u pitanju „jeftin romančić“, „bez vrednosti“, „brdo nekorisnih stvari“ i „kanta đubreta“.
Nije ni čudo što je Puig tražio utehu u filmskim srećnim krajevima i romantici jeftinih ljubavnih romana. Njegov emotivni život nije bio ni nalik fikciji u kojoj je tražio sreću i zaborav. Ceo svoj život je proveo bezuspešno tragajući za partnerom. Njegove veze trajale su jednu noć ili, u boljem slučaju, nekoliko nedelja ili meseci. Tako je njegova veza sa Julom Brinerom trajala onoliko koliko i njegov posao asistenta na setu tokom snimanja jednog filma u Parizu.
Preminuo je u Meksiku 1990. godine od komplikacija izazvanih HIV-om. Imao je pedeset i sedam godina. Pokušano je zataškavanje uzroka njegove smrti koji je zvanično naveden kao srčani zastoji izazvan komplikacijama nakon operacije žučne kese.
Piše: Milan Aranđelović
