Pitanje koje se postavlja je zašto je Trejsi Sijera odlučila da njen književni prvenac „Sama u noći“ bude loš.
Odjek hajpa koji je pratio prvenac Trejsi Sijere nije dospeo da publike u našoj zemlji, te je knjiga Sama u noći (Laguna, prevod Nikola Pajvančić) dočekana kao tek jedna u nizu prevedenih trilera. Ovo je možda i dobro jer odsustvo velikih očekivanja umanjuje osećaj razočaranja kada se knjiga pročita.
View this post on Instagram
Dobra ideja
Osnovna ideja možda nije originalna, ali u sebi krije potencijal za odličnu priču i, uz veštog i iskusnog autora, mogućnost za kultnu knjigu.
Mlada udovica živi sa dvoje male dece u drevnoj kući iz kolonijalnog vremena u ruralnom naselju Nove Engleske. Tek je stavila decu na spavanje kada je na hodniku primetila uljeza. Koristi ono malo slobodnog vremena i prostora da se zajedno sa decom sakrije u tajnu prostoriju. Napolju je snežna mećava zavejala sve, a uljez nema nameru da ode. Naprotiv, glasno kaže da mu je cilj da pronađe majku i decu i da ih povredi.
Dva problema
Već na samom početku dve stvari otežavaju ugođaj čitanja.
Prvo, Sijera ne zna kako da opisuje stvari. Iz deskripcije date u knjizi nemoguće je shvatiti kako unutrašnjost kuće izgleda, ni gde se nalazi tajni prolaz. Nije ni najjasnije kretanje uljeza kroz kuću. Opis enterijera je najvažniji segment prve trećine priče. Čak ni ako se zamisli neka tipičnija američka kuća iz predgrađa kakve se viđaju po serijama i filmovima, kretanje junaka i radnja ne odgovaraju slici koju bi čitaoci imali pred sobom.
View this post on Instagram
Druga stvar koja je na početku knjige samo iritantna, a na koncu će se pokazati kao kobna po čitav roman, jeste to što autorka insistira na tome da su svi junaci muškog pola mentalno ograničeni i(li) podlaci. Pokojni suprug glavne junakinje, njen otac, svekr, narednik policije, mlađi policajac, doktor, majstor koji ugrađuje alarm… Kao da se svi oni bude i idu na spavanje sa idejom da glavnoj junakinji život učine nepodnošljivijim. Čak i kada je u pitanju njen petogodišnji sin, majka insistira na njegovim „ženskim“ stranama. U jednom trenutku se i posvađa sa policajcem insistirajući da njen sin piški sedeći. Možda su ove stvari važne autorki i njenoj junakinji, ali ovako date, bez uticaja na radnu, takve stvari guše zaplet i ometaju čitanje.
Savršeno prikazan unutrašnji svet
Posle te prve trećine (stotinak stranica), radnje kreće malo drugačijim tokom i taj deo je mnogo bolji od uvodnog. Trejsi Sijera baš dobro prikazuje psihičko stanje pomalo sluđene žene, prepuštene na milost i nemilost celom svetu i gde je napadaju sa svih strana. Cela druga trećina romana je fino urađena, autorka fino vodi radnju i svega što je potrebno ima u savršenoj meri.
Na početku poslednje trećine knjige stvari postaju još bolje. Jeziva atmosfera znalački građena u drugom činu postiže željene efekte i čitanje postaje vrhunsko iskustvo.
Sijera zna da se zavuče u um, ne samo njene junakinje, nego i čitaoca i da napipa onu živu čije vibriranje tera kožu da se naježi.
Propuštena šansa
Prava je šteta što je autorka odlučila da bira da li će insistirati na svojoj fiks ideji o muškarcima ili će, sa finom i logičnom završnicom, imati jedan pristojno dobar triler. Odlučila je da želi da njena knjiga bude loša.
Velika je šteta što se odlučila na ovo, jer uz nekoliko manjkavosti i mnogo više dobrih strana, roman je mogao da bude pristojan triler.
Ovako je banalan i lako zaboravljiv.
Pitanje zašto se odlučila na ovakvo rešenje će najverovatnije ostati bez odgovora.
Piše: Milan Aranđelović
