Žan Žene je bio istaknuti i kontroverzni francuski pisac, esejista, dramatičar, pesnik i politički aktivista.
Njegov život može da se podeli na tri dela. U prvom je bio skitnica i lopov, u drugom se bavio pisanjem, a u trećem borbom za prava ugroženih ljudi širom sveta.
Žene je i sam, svojom pojavom i stilom života, bio inspiracija drugim umetnicima, tako da mu filozofi Sartr i Derida posvećuju čitave studije, Dejvid Bouvi pesmu The Jean Genie as Aladdin Sane, prema njegovim romanima Fasbender i Tom Hajnes snimaju filmove Querelle i Poison, psihoanalitičar Žan Lakan piše studiju u kojoj daje tumačenje drame Balkon…
Žan Žene je rođen 1910. godine. Majka mu je bila prostitutka i spremačica i posle nekoliko meseci ga je dala na usvajanje jer, budući da je samohrana majka, nije sama mogla da izdržava svoju malu dvočlanu porodicu. To njeno odbacivanje ostaviće jak, bolan i trajan utisak na Ženea, koji će da provejava kroz sva njegova dela.
Starateljska porodica u kojoj je bio smešten ga je lepo i sa ljubavlju prihvatila, ali ipak, mali Žan nekoliko puta beži od kuće i bavi se sitnim krađama. I pored toga u školi je imao odlične ocene i u njoj se prvi put susreće sa delima Dostojevskog i poezijom Pola Verlena.
Posle smrti pomajke, prihvata ga stariji bračni par, a u to vreme počinje da uveče izlazi našminkan. U ovoj porodici je proveo svega dve godine, a u petnaestoj završava u popravnom domu gde ostaje tri godine.
Posle izlaska iz doma odlazi u Legiju stranaca. Iz Legije je nečasno otpušten jer je uhvaćen na (ne)delu pederisanja. Postoji i druga verzija, u kojoj je „samo“ dezertirao tako što se jednog jutra jednostavno nije pojavio na prozivci. Nakon toga, beži iz Francuske, i putuje Evropom kao skitnica, lopov i prostitutka.
Tom prilikom je obišao i „naše krajeve“.
Iz Francuske odlazi prvo u Italiju, zatim Albaniju, a pošto ga u Grčku nisu pustili dolazi u Jugoslaviju.
Avanture u Jugoslaviji Žene opisuje u svom Dnevniku lopova. Nakon jedne pucnjave u Beogradu žandarmi ga hapse i prijavljuju francuskoj ambasadi čije vojne vlasti traže njegovo momentalno izručenje. Zbog pravila međunarodnog prava, koje je bilo na strani Ženeove slobode, jugoslovenske vlasti odbijaju da ga predaju Francuzima i nalaze kompromisno rešenje – Ženea će deportovati u neku drugu zemlju koja je najbliža Francuskoj, konkretno Italija. I tako je Žan Žene Jugoslaviju obišao idući od zatvora u zatvor jer je zatvorski vagon u kojem se vozio do granice stajao u svakom mestu u kome postoji buvara u kojima je Žan provodio dan-dva.
O ovome Žene piše ”Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu. ”Jebem ti majku božju u dupe” ”Jebem ti zid!”
Žan Žene pominje da je u jugoslovenskim tamnicama video javne scene grupnog seksa u kom je jedan od glavnih aktera bio neko koga su zvali ”kurva”. Otprilike u isto vreme, starom Jugoslavijom vodaju englesku književnicu Rebeku Vest, koja će sa svog puta po Ruritaniji doneti u domovinu važnu etno-seksualno-antropološku istinu – ”plemeniti divljak, za razliku od dekadentnih Engleza, ne poznaje homoseksualnost (pa vi sad vidite dokle nas je dovela industrijalizacija, modernizacija…).“
Tu su i njegovi utisci o kraljevskoj porodici, odnosno odnosu kraljevih podanika u zatvorima prema svom suverenu „Jugoslovenski kralj Petar II bio je tada dačačić između dvanaest i petnaest godina, ljubak, kosu je delio na stranu, a slika mu je, osim što je ukrašavala marke, visila u svim zatvorskim i policijskim kancelarijama. Skitnice, lopovi besneli su na to dete. Napadali su ga, psovali. Promukle psovke zlih ljudi nalikovale su na javne ljubavne prizore okrutnog ljubavnika. Ponašali su se prema njemu kao prema kurvi.“
Na poslednjoj stanici-zatvoru u sušačkom zatvoru Žene upoznaje smeđeg i stasitog Hrvata, Radeta Petrića u koga se, posle samo dve noći provedene sa njim, zaljubljuje. Ta ljubav je bila tolika da Žan u Trstu od para koje je zaradio preprodajom ukradenog mantila, kupuje testeru i deset metara konopca, i prebacuje se ilegalno ponovo u Jugoslaviju i pod zatvorskim prozorom moli Radeta da pobegne zajedno sa njim negde daleko. Rade to odbija i Ženeu ne preostaje ništa drugo nego da ode sam.
U svojoj knjizi Zatočenik ljubavi Žene se, pedeset godina kasnije, seća svog boravka u Užičkoj Požegi u kojoj je proveo mesec dana „kućnog pritvora“ dok je čekao na konačno rešenje o ekstradiciji.
Tu je video romsko naselje na koje ga je, decenijama kasnije, podsetio palestinski izbeglički kamp koji je posetio.
Ženeova prijateljica, Crnogorka Olga Barbezat (postoji i objavljena zbirka pisama koje je pisac slao njoj i njenom mužu) potvrdila je piščevim biografima da joj je on pevao pesmu na srpskom koju je naučio u Užičkoj Požegi.
Urbana legenda da su ga srpski žandari uhapsili u jednom javnom klozetu u Beogradu ostaje samo to – urbana legenda, nigde potvrđena.
To nisu jedine veze koje Žene ima sa našim krajevima.
U knjizi Dnevnik lopova, njegova najveća ljubav je probisvet, skitnica, lopov, makro, dezerter iz Legije stranaca, diler bez desne ruke, Stilitano, Srbin po nacionalnosti.
Posle povratka u Pariz Žene se bavi šetanjem kroz zatvorsku kapiju. Više od deset puta je bio hapšen zbog krađa, skitnje, falsifikovanja, nepristojnih radnji i niza drugih krivičnih dela. U zatvoru piše svoju prvu pesmu koju objavljuje o svom trošku, kao i knjigu Gospa od cveća. Žan Kokto je oduševljen Ženeovim pisanjem, i preko svojih veza omogućava da mu roman bude objavljen.
U tom trenutku Žanu preti doživotna robija zbog preko deset presuda. Žan Kokto kao i drugi ugledni umetnici među kojima su Pablo Pikaso i Žan-Pol Sartr, potpisuju inicijativu da francuski predsednik rehabilituje Žana Ženea.
Posle izlaska iz zatvora Žene se nikada više nije vratio u njega.
Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama.
Sartr je napisao analizu o razvojnom putu Žana Ženea (od skitnice do pisca) i objavljuje je anonimno. Žana je ono što je pročitao u ovom eseju jako potreslo tako da narednih pet godina nije ništa napisao.
Posle samoubistva Abdulaha, šetača na žici, za kojeg je bio emocionalno vezan, Žene i sam u depresiji pokušava da izvrši samoubistvo.
Varljivog leta ’68. godine Žene se politički aktivira. Učestvuje u demonstracijama, skrećući pažnju na život imigranata u Francuskoj. Sedamdesetih godina, na poziv Crnih Pantera, tri meseca provodi u Americi. Tamo drži predavanja, prati suđenje lideru Crnih Pantera i piše članke za njihove novine.
Posle toga odlazi u Palestinu gde, u palestinskom izbegličkom kampu u kome je bio šest meseci, upoznaje i Jasera Arafata.
Zajedno sa Fukoom i Sartrom protestuje protiv policijske brutalnosti nad Alžircima u Parizu, problema koji je trajao još od alžirskog rata za nezavisnost.
Izražava solidarnost za Frakcijom Crvene armije, zloglasnom grupom Bader- Majnhof, kao i sa žrtvama libansko-izraelskog masakra nad Palestincima i muslimanskim civilima 1982. godine, takozvanog Masakrom u Sabri i Šatili.
Umro je od raka grla u jednoj hotelskoj sobi u Parizu 1986. godine. Sahranjen je u Maroku.
Autor: Milan Aranđelović
Objavljeno u Bookvaru broj 2, 16. 01. 2013.
