Svesni smo, posebno ovog trenutka, kad upravljačku palicu državotvornih nauma u svome posedu drži jedan mutirani virus, da Srbija nije jedina, niti može biti izolovana od svetske buke. U srpskoj literaturi to je jasno još od Rastkovih (Petrović) zapažanja duž afričke zemlje. Uopšteno gledano, cela ta međuratna generacija, to avangardističko bunilo, svi ti đaci i školarci, kamčili su poneko zrno internacionalne kaše. Manastiri nemanjićke epohe i kumanovski grobovi bili su nedovoljni, iako integrisani u tkivo raskida sa tradicijom. Pa otud fascinacija Mulen-ružom, Indonezijom i Sumatrom, kolonijalnim i raznim drugim afrikama, kastama (gde su one već jedna utabana staza ka socijalnoj stratifikaciji); da ne pominjemo peštanske bordele, bečke cirkuse, londonsku kišu. To je, kao, nešto normalno. S toga, kako shvatiti roman Zamalek Dejana Tiaga Stankovića (Laguna)? Da li je to dug kulturi u kojoj se želi boraviti ili otkucajni farewell nesuđenoj zemlji? Tek dobro iskonstruirana priča, onako aristotelovski, ili propaganda koja nas tera da izaberemo morski aranžman? Otišao sam predaleko, ne verujem zbilja da Stanković ima neki deal sa turističkim agentima. Možda je, dakle, ovaj roman i sve, a možda je i ništa. Hir piščev da se piše o čemu god, pa i o Egiptu.
Mada, ako se poduhvatimo napomene O piscu (koju malo ko i zapazi), na kraju knjige, tamo stoji da Zamalek dolazi kao plod „višemesečnih boravaka u Кairu tokom četiri godine“. Znači: pisac je živeo među njima. Više ne izgleda čudno što je pre bilo kakve priče dat putopisni okvir koji obuhvata pojmove poput pustinje, oaze, Nila, snažnih vetrova, gradskog jezgra Кaira, Zamaleka, i sve to koordinisano, poput značenja „kismeta“ („na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti“), kroz Herodotov paragraf: sve je kod Egipćana naopako, pa i lokacija gde se olakšavaju. Roman je dobio odrednicu koja malo šta znači- „roman o kismetu“- jer ja zbilja nigde nisam primetio da su Dejanovi likovi nešto poput atinskih karaktera, zdušno zbrinutih da li će ih posred čela pogoditi Zevsova munja.
To je, mislim, udes, kad strahuješ ali i znaš da te zlo neće zaobići. U Zamaleku nisam stekao takav utisak.
U redu, mi možemo polemisati da li je bračni par Aleksa i Arne nečim neodredivim, što mu ne znaš ni miris ni boju, privučen u Кairo, ali više mi ima smisla da je to jedan od onih dobrostojećih supružnika koji imaju dovoljno novca da kad im negde dosadi, spakuju se i otputuju. Dobrovoljno su pohrlili za egzotikom, niko ih nije za nos vukao. Sve ostalo, kakav se već izbor povuče, ili je sudbina ili okolnost, no autor je već odabrao stranu. Ja, međutim, i dalje razmišljam da li je Arna sudbinski ili slučajno upoznala Кostu. Da li je sudbinski ili na drugi način postala njegova službenica. Pa mi se vrti u glavi i pitanje da li je Кosta zaslužio, po kismetu, da nastrada od noža nekakvog ološa, ili je nešto drugo bilo u glavi tog nesrećnika, pa je zaveden demonima iskapasio uglednog antikvara.
Tiago iza sebe ima Estoril, roman koji se svojevremeno takmičio za važne književne nagrade (te ih i dobijao), te on zna kako da vodi priču. U tome je jedan od boljih pisaca koje trenutno imamo. U Zamaleku, istina, nije se dovoljno posvetio svojim likovima, barem u tom aspektu da mi ne znamo kakav su život ranije vodili, kakav je to brak u kojem sudeluju (nijedne svađe, nijedne razmirice, sve je u harmoniji koja se ne toleriše, koja se doima kao veštačka i natprirodno žilava), a ni pomena o kćerkama koje tu i tamo protrče, da odjednom budu udate i finansijski obezbeđene. Sve je u priči sad i odmah, odnosno element fabule ima upotrebnu vrednost ako je aktuelan i doprinosi u čemu god se Arna nalazi. Ona nosi kazivanja, ne što ih daje iz prvog lica, nego što nam približava i Кostu, nekadašnjeg jugoslovenskog oficira, zaljubljenika u umetnost, škrticu i priznatog veštaka u vezi antikvarijata. Veza između njih prirodnija je što im se odnos bliži kraju, mada može zasmetati kako u par rečenica Кosta pristaje da otvori vrata svoga sveta, jednoj nepoznatoj ženi, i to samo zato što ona ima nekakve veze sa njegovom postojbinom. Svuda gde treba odrediti poreklo, udariti rodoslovno stablo, iščeprkati kosture prošlosti, tu je Stanković slab. Zato ni nema razvojnih linija, psiholoških preobražaja, turbulencija, skokovitih promena. Čak je i ubistvo Кoste jedan ton: kao da se odnekud znalo da i to mora biti sastavni deo narativa. Zato polifonija ustupa mesto onome što se na ulici ili supermarketu čulo, pa se to sad prenosi čitaocu. Nemojte da vas zavara što sve to izgovara jedna žena, jer ona je samo medijum da Stankovićeva znanja prodru u javnost. A ona su, ruku na srce, šarolika i bogata. Pored geografskog određenja Egipta i Кaira, ređaju se epizode iz perioda kad su se gradile piramide i pljačkale grobnice, kad je Lorens Darel pisao Aleksandrijski kvartet, kad je dojahao Napoleon, a čitamo i o militarističkim vođama: Naseru, Sadatu, Mubaraku. Saznajemo koliko je strog muslimanski zakon u vezi braka, porodice, tek rođene ženske dece, kad im se klitoris skraćuje, da bi, iz nekog razloga, više bile verne. Sve je to Stanković dobro proučio, pa ovaj roman može biti i putopis. Turisti bi mogli da ga čitaju na plaži, a da onda, kad odluče da šetaju ulicama Кaira, preko njega se orijentišu, da ne zalutaju.
Zašto Zamalek, čemu takav naslov? Na jednom mestu sam našao da je to nekad bio najfiniji kraj u gradu, i da se još i u takvoj dekadenciji održavao. Кad shvatite da glavnu reč u knjizi ima antikvarijat, i tužno-vesela priča o predmetima za koje čovek brine tek ako mu na polici skupljaju prašinu, onda postaje za nijansu lakše odgonetnuti poruku romana. Pisac i sam postaje antikvar pa na svetlost iznosi jednu staru kulturu, prvu od vrednijih, koju nam želi približiti. Ne primećujem žal za prošlošću, ali ne mogu okrenuti glavu kad osećam da bi pisac vrlo rado ove naše smotane zadribalde menjao za jednog faraona. Nisam siguran da bi nam i tamo bilo bolje, u najmanju ruku i tamo bismo bili obezvređeni, bez neke naročite slobode.
Ali bi bar gradili piramide.
Piše: Ivan Đurđević
