„Mrtav sam, ali i nije to tako loše. Naučio sam da živim sa tim.“
Kada knjiga počne na ovaj način, kao što je slučaj sa Vrelim srcima autora Ajzaka Mariona, ona ruši sve predrasude i predubeđenja sa kojima čovek pristupi čitanju. Cinične i dvosmerne igre rečima na relaciji živi-neživi provejavaju kroz celu knjigu i daju joj posebnu draž.
Možete da pročitate ovaj tekst bez straha da ću da vam otkrijem nešto posle čega bi čitanje knjige bilo neuzbudljivo. Ne brinite. Celokupnu radnju knjige možete da vidite na osnovu njene naslovne strane, preporuka na poslednjoj korici, trejlera za film… U bližoj ili daljoj budućnosti iz nepoznatih razloga ljudska civilizacija je gotovo uništena. Horde zombija bauljaju planetom, a samo mala šačica živih pokušava da to i ostane. I onda se jedan nemrtvi i jedna živa zaljube jedno u drugo, pomire zaraćene strane, i ljubav trijumfuje.
Više puta sam našao informaciju da je u pitanju „interpretacija klasične ljubavne priče“, mada sam samo na jednom mestu našao da se misli na Romea i Juliju.
Vrela srca nastala su kao pripovetka objavljena na internetu. Kada se publika zainteresovala za nju, mladi pisac Isak Merion odlučio je da napiše roman. Ubrzo je stigla i ponuda za film.
Uprkos tome što ovu knjigu preporučuje Stefani Majer, autorka Sumrak Sage, ovo je dobra knjiga. Čak i uprkos tome što je autor prilagođavao svoju prvobitnu ideju široj i mlađoj publici i što je nabeđuju da je u pitanju interpretacija klasične ljubavne priče.
I sama ideja da celu situaciju posmatramo iz ugla zombija jeste zanimljiva. Još kada je zombi narator cele priče to daje dodatnu draž jer nam omogućava da uđemo u svet nemrtvih i uporedimo ga sa svetom kvazi-živih. Ovo poslednje daje jaku (samo)kritičku notu celoj priči, uprkos težnjama autora da je prikrije. Jednostavno, živ čovek ne može da se ne zapita koliko je naš svet živih sličan svetu zombija, a u saznanju ga i čeka pravi horor. Da, zombiji su pokojnici koji se besciljno gegaju svetom, jedu mozgove i tela živih, i mnogo krvi, naravno. Ali to nije strašno. Strašno je koliko su zombiji slični živima. Ili da podignemo osećaj neprijatnosti na viši nivo – koliko su ljudi koji nas okružuju u stvari nalik zombijima (samo na posebnoj ishrani). Zombiji su glupi. Oni nemaju sofisticirane načine da nas uplaše. Ne, oni samo bauljaju kroz svet i sa delovima sećanja na vreme kada su bili živi oni pokušavaju da rekonstruišu raniji način ponašanja. Zombi čistač na aerodromu sve vreme čisti bez ikakvog smisla i cilja, svakodnevno ponavlja taj ritual verovatno ni on ne znajući zbog čega. I ne razmišlja o tome. Zombi koji sve vreme sedi za šankom u baru čak i ako njima ne treba konvencionalno piće. Zombi koji se bez prestanka vozi na pokretnim stepenicama. Oni nam na svoj primitivan način u ogledalu pokazuju kakvi smo mi ljudi i kakva nam je civilizacija. Bez šminke jer ni njima nije potrebna.
To je ono što ovu knjigu čini dobrom. Htela to ili ne. Iako autor na više mesta pokušava da, koliko toliko, istražuje neka dublja značenja i dublje priče, njegova težnja ka što široj publici (živoj, sa,navodno, nepojedenim mozgovima) ipak ublažava svaku moguću oštricu, kritiku ili upozorenje i sve prepušta čitačima između redova.
Mislim da je ova knjiga, kada se uporedi sa sličnim štivom koje nam se nude u poslednje vreme, dobra. Čak odlična. Zanimljiva je, zabavna, sa inteligentnim humorom, iako je pisana za tinejdžersku publiku mogu da je čitaju i stariji.
Po ovoj knjizi je snimljen i film. Isto kao što nas preporuka autorke Sumrak sage odbija da pročitamo ovu knjigu, tako nas i činjenica da je film realizovao isti studio kao i Sumrak sagu nas tera da ovaj film nikada ne pogledamo. Međutim, isto kao i kada je u pitanju knjiga ovaj primarni instiktivan strah je pogrešan.
Film je, budući da gotovo do detalja prati radnju knjige, isto tako dobar. Neke stvari u filmu su ubrzali, neke sitne stvari preskočili, ali to je samo doprinelo da film bude uzbudljiviji. Izbacili su neke, u suštini, delove koji nisu potrebni samoj priči i koji nisu toliko važni. Film je na taj način dobio na dinamici.
Ulogu zombija R tumači mladi i fantastični glumac Nikolas Holt. Sećamo ga se iz filma Sve o dečaku, serije Skins, filma Samac, a gledaćemo ga i u filmu Džek, ubica divova. Odlično je odglumeo zombija. Posebno je bilo teško jer se tokom filma on menja, neprimetno oživljava sve više i više. Nikolas Holt je to uspeo da gradira na pravi način. Zamislite samo Vuka Kostića koji se stvarno trudi da odglumi nešto, i dobićete sliku zombija kojeg tumači Nikolas Holt.
Zanimljivo je da film, iako je namenjen još široj publici u odnosu na knjigu, i dalje zadržava tu zabavnu ironiju i skrivene poruke kojih nikako ne mogu da se reše. Autori filma su pokušali da nam skrenu pažnju diverzijom. Na nekim mestima su potencirali da bi trebalo da budu smešna, na trenutke sam gotovo čuo i smeh iz konzerve, da bi ona druga mesta, koja su stvarno zabavna, prošla nezapaženo. I sva ta isforsirano „smešna“ mesta su u najavama i reklamama ovog filma.
Osim, kao što sam rekao, sitnih detalja u kojima se razlikuju knjiga i film i koje nisu bitne, ili čija izmena je doprinela kvalitetu filma, postoje dve stvari koje su izbačene iz njega i jedna koja je dijametralno suprotno izmenjena, za koje autori očigledno smatraju da su značajne. Pokušaću da odgonetnem zašto oni to misle.
Prvo je odeća glavnih junaka. U romanu glavni junak R nosi pantalone, belu košulju i kravatu, tako da pretpostavlja da je u životu bio neki mladi japi, a njegov najbolji drugar M nosi sportsku garderobu.
U filmu je gotovo obrnuto. R nosi sportsku garderobu, farmerke, majicu, kul duksericu sa, kul na kavdrat kapuljačom, i pretpostavlja da je, za života, bio nezaposlen, dok M nosi pantalone i sako.
Tako mi FashionTV-a, zašto? Na ovo pitanje, bojim se, da nemam odgovor. Poznato je da odelo ne čini čoveka, i da, zbog toga, ljudima stvarno nije bitno kako se ko oblači, već kakav je kao čovek. Mi, u Srbiji, posebno znamo da cenimo ljude, ne po grbu na prsima koji se skine sa dresom, već po nekom grbu u prsima koji se ne skida tako lako, tako da je meni stvarno teško da dam odgovor na ovo pitanje.
Druge dve stvari, mnogo gore od ovog modnog kaprica, su izbačene iz filma. Mislim da na to imam odgovor. U univerzumu ove knjige (i filma), osim neživih zombija i živih ljudi postoje i Koščati. Niko ne zna ko su oni, odakle su i šta su im namere. Koščati, iako žive među zombijima nisu zombiji. I fizički se razlikuju od njih. Oni su svedeniji, kosturi delimično prekriveni mišićnim vlaknima. Oni nisu samo nemrtvi. Oni su antiteza životu.
U knjizi Koščati predstavljaju neku vrstu verskih lidera, sveštenika, u društvu zombija. U jednoj sceni oni izvode obred „venčanja“ R-a sa devojkom i daju im dvoje zombi dece na staranje. Na taj način ova divna, klasična, mada zombi, porodica dobija blagoslov. R nam pripoveda da je to običaj kod njih i da se to tako stalno radi. Ovaj deo ne postoji u filmu.
Druga stvar je vezana za oca glavne junakinje, vođe grupe koja pruža otpor zombijima, generala Gridžioa, koga u filmu tumači Džon Malkovič. U knjizi, ali i filmu, je on predstavljen kao surov, ali pravedan lider, sa nultom tolerancijom prema zombijima. Glavna fora knjige, za razliku od filma, je da je on, iako živ i čovekolik, u stvari odavno duhovno mrtav, bez ikakvih osećanja, okoštao što se na kraju knjige otelotovori tako što i on sam postane Koščati.
Američki film ovo nije bio spreman da proguta. Možda ljudi i njihovi copy/paste životi i mogu da se porede sa zombijima i njihovim neživotima koji vode, ali dovođenje religije u kontekst nečega što je prazno, šuplje, svedeno na forumu i obred bez ikakve suštine je ipak previše. Previše strašno. A ako još generala američke vojske prikažemo kao čoveka bez srca, kome komanduje samo vojna disciplina, i koji nema dugi cilj osim da borba traje bez prestanka, dobijamo najsatiričniji film i najhrabriju kritiku (američkog) društva još do filmova Čarlija Čaplina.
Kome je do kritike neka čita knjigu. Filmovi vazda služe za zarađiv…za zabavu ljudi, pružajući im osećaj zadovoljstva i sigurnosti.
Uprkos svemu, i film i knjiga Vrela srca (valjda zato što je našim perverznim distributerima originalni naziv Vrela tela delovao suviše porno), uspevaju da postignu nešto što nije lako, u pitanju je film u kome mogu podjednako da uživaju i ljubitelji horora i zombija, ali i oni koji vole romantične limunade.
Autor: Milan Aranđelović
Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 4, 27. maja 2013.
