Generacije dece, do samo nekoliko decenija unazad, odrastale su uz crtać u kome Duško Dugouško za suprotni pol kaže „sve su one pomalo veštice“. Bio je to poslednji trag, odjek nekih shvatanja i vrednosti iz vremena kada su žene spaljivali na lomačama verujući da u rečima nacrtanog zeca ima više od obične dosetke.
Danas, samo koju deceniju docnije, veštice su u popularnoj kulturi sasvim rehabilitovane. Grdana, Kruela de Vil, Zla Veštica sa Zapada, Harli Kvin… U pripremi je i film o Zloj Kraljici iz Snežane i sedam patuljaka. Jasno je sa kakvom idejom. Procvetaće i ona kao Kaktus Car.
Vrednosne promene u društvu, za koje su nekada bile potrebne stotine i hiljade godina, dogodile su se u samo jednoj generaciji. Za razliku od jedne rasističke, mizogine, homofobne, nasilne (popularne) kulture u kojoj su odrastali njihovi roditelji, današnji klinci žive u svetu u kome su takve stvari ili u potisnute u duboku ilegalu ili veoma marginalizovane.
Nije ni čudo što ti klinci ne znaju kako da funkcionišu u ovom vrlom novom svetu. Imaju punu slobodu sa kojom, zapravo, ne znaju šta da rade. Uzore za ponašanje ne mogu tražiti u prošlosti. Čak ni od svojih roditelja. A razloga za neku pobunu u okviru kapitalističkog poretka više nema. Svaka revolucija u budućnosti neće biti oružana, već stihijska. Klincima je jasno da vreme radi za njih i da će jednoga dana sva mesta za upravljačima civilizacije biti u njihovim rukama. Serija Euforija na lep način slika današnje mlade ljude. Frustrirane jer nemaju nijedan autoritet koji vredi rušiti. Uplašene od apsolutne slobode.
Živimo u vremenu u kome veštice više nisu ONE veštice. Matori inkvizitori, spustite te baklje, ugasite lomaču. Ovo jeste priča o vešticama. Ali o drugim. Drugačijim.
Mladi srpski književnik Marko Stojkić nam u svom romanesknom prvencu Veštice (Plato izdavaštvo) donosi priču o nekim novim vešticama. Ne, nisu tamnopute lezbijke koje će da spasu svet od zavojevača iz svemira. Nije ovo Marvelov filmski univerzum, već srpski svet. A veštice su naše gore list. Autohtone. Bele. Uglavnom strejt.
Laura, Isidora i Smiljka. Devica, Majka i Starica. Iako ovo nisu veštice iz knjige Baba Jaga je snela jaje Dubravke Ugrešić, neka pravila se ipak moraju poštovati.
Tri generacije veštica, smeštene u današnje doba, u današnju Srbiju, moraju da razreše neke svoje lične drame i probleme. Da se uhvate u koštac sa najvećim neprijateljem – samim sobom. I da pobede. Ili da, makar, izvuku, nerešeno.
Iako su veštice naše, Stojkić piše svetski. Ovo jeste njegov prvi objavljen roman, ali on iza sebe ima tri objavljene zbirke pesama, a zastupljen je i u više antologija i izbora mlađe srpske proze. Tek nakon što je, i kao pesnik i kao lekar, konstatovao kliničku smrt savremene poezije, Stojkić se okreće pisanju proze.
U romanu Veštice on progovara u više glasova, ali nijedan nije njegov. Svaka veštica priča svojim, autentičnim, osobenim glasom. Stojkić veoma uspešno ustupa mesto svojim junakinjama. Povlači se u senku i, tek povremeno, povuče neku strunu kako bi kompozicija zvučala savršeno.
Veštice je roman koji se sa lakoćom čita. Priča, svojom dinamikom, uvuče čitaoca u svoj svet i ne pušta ga sve do kraja. Može se reći da je Stojkić, svojim proznim prvencem, uspeo da uspostavi standard dobre knjige.
Piše: Milan Aranđelović
