Čitanje je neprocenjivo! Čitanje je disanje, hrana, potreba, ljubav, strast, želja, lepota, avantura i još mnogo,mnogo toga. Ustvari, bar je tako bilo za moju generaciju. Kao dete ja sam naprosto bila “zaražena” čitanjem, a danas mogu slobodno i sa ponosom da kažem da sam ja zavisnik čitanja. Tokom svog detinjstva čitala sam sve što bi mi “palo pod ruku”. Sećam se da bi mi mama ponekad zabrinuto rekla da izađem malo napolje i nadišem se vazduha, ali ja bih i dalje ostajala sa knjigom u ruci u svojoj sobi. U sebi bih se smejala mami jer mi nije bilo jasno kako ne primećuje da ja dišem i dok čitam i to punim plućima.
Knjige koje smo imali za lektiru čitala sam bez problema, one koje bi me oduševile sam “gutala”, a one manje privlačne čitala sam “na rate”, malo po malo i uporno do kraja. Tada nisam ni sanjala da ću postati profesor srpskog jezika i da ću se jednog dana suočiti sa problematikom čitanja. Danas uglavnom “vodim rat” sa svojim učenicima oko čitanja lektire, jer su deca naprosto ravnodušna prema čitanju. Par puta me je porazila činjenica da čak ne čitaju ni postavku nekog kratkog gramatičkog zadatka, a kamoli lektiru od stotinak ili više strana. Bacaju me u očaj kada svojim umilnim glasićima pitaju: “Nastavnice, a šta se traži u ovom zadatku?”. Današnja deca stvaraju otpor prema čitanju i razumevanju onoga što su pročitali. Naravno, ima i izuzetaka među njima, ali vrlo malo. Pokušavam na sve načine da kod svojih učenika probudim volju za čitanjem, ponekad pobedim, ponekad izgubim i tako u krug. Nadam se da ću jednoga dana probuditi i ljubav prema knjizi i čitanju bar kod nekih od njih.Da, LJUBAV, a ne samo VOLJU prema čitanju.
Znate, naši časovi lektire su poprilično zanimljivi. Ustvari, kako za koga! Kada malo bolje razmislim uglavnom se ja zabavljam, a moja dečica muku muče. Svaku lektiru radimo po dva ili tri časa, zapravo treći čas zahteva pisanje sastava na osnovu pouke izvučene iz date lektire. Obično na početku proveravam iskrenost svojih učenika sa pitanjem da li su pročitali lektiru. Neki su krajnje iskreni te priznaju u startu da nisu ni takli knjigu, dok drugi pokušavaju malo da me prevare sa tvrdnjom da im je ostalo još malo da čitanje privedu kraju. Kada ih MALO “pritisnem” dođem do zaključka da je to MALO pola knjige ili više od polovine. Onda ja napravim kratku repliku podsećajući moje slatke đačiće da nismo na pijaci, pa da možemo da se cenjkamo, niti ja mogu da im dajem polovične ocene. U tim trenucima postavljam ultimatum koji glasi – SVE ILI NIŠTA. Znate, to ih poprilično preplaši tako da do sledećeg časa uglavnom svi pročitaju knjigu do kraja osim onih koji je nisu ni malim prstom takli. Naravno, i za njih se uvek nađe “srećno rešenje” u vidu dopunske nastave, tako da na “povuci – potegni” većina njih pročita zadatu lektiru, ali ne baš svaku na godišnjem nivou. Uvek moram “u rukavu” da imam i neku zanimljivu priču vezanu za lektiru ili pisca kako bih im malo ”zagolicala” znatiželju. Kod mnogih učenika ta mala smicalica ima pozitivan efekat i tada pročitaju knjigu do kraja. Najsimpatičnije na tim časovima su izgovori zašto nisu pročitali lektiru. Uglavnom je to zbog toga što su: učili druge predmete, imali trening iz odbojke, fudbala, rukometa, košarke i slično , proveli ceo dan kod lekara, negovali bolesnu strinu, babu, ujnu i još mnogo toga.
Jedna od obaveznih lektira ove školske godine za učenike sedmog razreda bila je i knjiga “Mali princ” Antoana de Sent Egziperija. Pošto predajem i osmacima, sa kojima sam prošle godine radila ovu knjigu, imala sam mogućnost da uporedim koje su to teškoće na koje učenici nailaze prilikom čitanja ove knjige. Zaparavo, da shvatim kako učenici čitaju knjige koje ulaze u obaveznu lektiru za školsku godinu. Ova knjiga je zanimljiva jer ima bajkovitu pozadinu, nema mnogo stranica (izuzetno bitno za učenike) i knjiga je za sve, od 7-77 godina. Ono što je, takodje, veoma bitno za njih i ujedno olakšavajuće jeste da ovo književno delo sadrži crteže samog pisca. Za učenike to znači manje čitanja, a više gledanja što im se veoma dopada. Kada svojim đacima kažem da sledećeg meseca radimo lektiru uvek me pitaju isto: “Nastavnice, koliko ta knjiga ima strana?”. Kada sam ih uputila na ovu knjigu znala sam da sam u prednosti jer im nudim knjigu koja nije DEBELA, jer je, takođe, jedan od učeničkih uslova da pročitaju knjigu da ona ne bude “mnogo debela”. Zato sam im pokazala knjigu, a iz oduševljenja koje sam uočila na njihovim licima zbog toga što je knjiga tanka bila sam sigurna da će je večina pročitati.
Prošle godine sa bivšim sedmacima rezultat je bio poražavajući. Više od polovine učenika nije ni otvorilo knjigu. To me je poprilično naljutilo i malo porazilo, na trenutak. Ultimatum je postavljen – svi koji za dva dana ne pročitaju knjigu idu na polaganje popravnog ispita u avgustu. I tako, ja u ulozi veštice pobedih, što i nije baš potpuna pobeda. Učenici su pročitali “Malog princa”, ali nisu bili baš oduševljeni i mnogi od njih nisu mogla da u potpunosti razumeju knjigu ili nisu hteli. Moram još i da napomenem da mnoga deca ne znaju za čitanje “sa olovkom u ruci” na kome ja lično insistiram kada je lektira u pitanju. Moram da istaknem da je bilo i onih učenika, uglavnom devojčica, sa kojima sam više nego odlično i uspešno analizirala ovu knjigu. Neke od njih su bile poprilično brilijantne u tome. Ta činjenica je malo ublažila moje totalno razočarenje. Međutim, sveopšti utisak nije bio najsjajniji.
Poučena ovim iskustvom ove godine sam rešila da budem malo zahtevnija i upornija. Tako sam osim sitnica, poput kratkoće knjige i crteža, rešila da ih uputim na interesantni Egziperijev život i na njegov misteriozni nestanak bez dokaza njegove smrti. Ova taktika je urodila plodom i većina učenika došla je na časove lektire pripremljena sa probuđenom znatiželjom. Naravno, kada kažem većina želim reći da je i za ovu knjigu, bez obzira na njenu kratkoću, bilo one dece koja nisu privela kraju svoje čitanje, a bilo je i dvoje – troje njih koji je nisu ni otvorili. Toga uvek ima, tako da ne treba živeti u zabludi da će svi učenici pročitati celu knjigu, ne samo ovu već bilo koju. Bila sam više nego zadovoljna…
Moji ovogodišnji sedmaci bili su uspešni u savladavanju lektire “Mali princ” i nagrade su usledile u vidu ocena. Za razliku od prošle godine ovde je postojala želja da se knjiga pročita, a neki su joj pristupili i sa strašću i na kraju zavoleli ovu knjigu, pronašavši i jedan deo sebe u njoj. To je bilo dobro uočiti i ja kao nastvanik bila sam više nego zadovoljna. Međutim, i na ovogodišnjim časovima posvećenim “Malom princu” uočila sam nedostatke i mane đačkog čitanja. To su uglavnom mane koje su iste iz lektire u lektiru i koje se ponavljaju kao po inerciji jer većina mojih učenika ne čita “sa olovkom u ruci” pošto je to za njih gubljenje vremena. Zbog toga se prilikom analiziranja mnogi ne sećaju nekog događaja iz knjige, nekih likova iz knjige, zaboravljaju imena likova (pa čak i ime glavnog junaka ponekad!), detalji su nevidljivi za njih jer nisu obratili pažnju na nešto tokom čitanja. Eto, i tako u krug bez kraja i do beskraja!
U današnje vreme čitanje je postalo bezvredno i precenjeno za današnje instant generacije. Mnogi bi hteli da saznaju o nečemu na brzinu, bez gubljenja vremena i mnogo truda. Strpljenja je veoma malo, pogotovu kada je čitanje u pitanju. Neki od mojih učenika svoje lektire čitaju u skraćenoj verziji na internetu, ali kada ih razotkrijem, tog momenta ih šaljem u školsku biblioteku po knjigu. Na sve načine i uz pomoć svih mogućih dostupnih sredstava trudim se da svojim učenicima pokažem kako je čitati lepo i kako je čitanje neprocenjivo. Želim da ih naučim kako je lepo držati knjigu u ruci, uživati u njenoj sadržini i kako je fenomenalno pronaći sebe makar i u smo jednoj rečenici neke knjige. Kod nekih probudim potpunu želju, kod drugih trenutnu, dok kod pojedinih želju je nemoguće probuditi. Tako stalno iz dana u dan “vodimo rat” i kako mi se čini još dugo ćemo tako. Moj cilj je da pokažem svojim učenicima da je čitanje poput melema, leči dušu, daje ti mogućnost da budeš neko drugi i upoznaš delove sveta koje na mapi današnjice ne postoje.
Milena Marković, profesorka srpskog jezika i književnosti
Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.
