Uroš Ristanović je rođen 1994. godine u Beogradu. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Insitutu za Slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Poezija u časopisu Eckermann. Objavio zbirku pesama Sutra (Edicija SENT, Novi Pazar : 2018). Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.
Nedavno je, u izdanju Otvorene knjige, objavio knjigu Vivid. Ovo je bio povod da malo porazgovaramo sa njim.
- Čitajući prvu knjigu proze Uroša Ristanovića, stiče se utisak da je autor nastojao da uroni u iskustvo odrastanja koje podrazumeva suočavanje sa svetom mašte, od kog se tim odrastanjem potencijalno udaljavamo, stoga bi prvo pitanje bilo da li je putovanje na koje se njegov junak upušta njegova poslednja takva avantura ili nešto više od toga i da li se takvo što može nazvati samo avanturom ili postoji bolja reč koja bi opisala iskustvo progatoniste romana Vivid?
Glavni junak mog romana zaista se vraća u predele svog detinjstva, ili makar na same obode i krajeve onoga što ja razumevam pod pojmom detinjstvo (nevinost, neiskvarenost, neupletenost itd.). Uopšte, u samom ovom odgovoru se očigledno pokazuje kako je teško definisati detinjstvo bilo kojim drugim pojmom (jer svi ili gotovo svi pojmovi kojima raspolažemo potiču iz terminologije „odraslih”) i kako se ono najlakše ukazuje upravo kroz određivanje onoga što nije – što je, bez sumnje, daleko neprecizniji i zaobilazniji način i što je, u krajnjoj liniji, jedan od manira „odraslosti”. Avantura, ali i nevolja glavnog junaka Vivida, upravo je u pokušaju da se iz pozicije odraslog vrati i objasni kako mu to neuhvatljivo i nedohvatljivo detinjstvo kliza i nepovratno nestaje. Rekonstrukcija tog nestajanja i te promene avanturistična je samo onome ko je čita ili sluša, dok je za onoga koji kazuje priču ta mrtva pojedinost iz intimne istorije nešto čemu se mora vratiti i čemu se paradoksalno mora udahnuti novi život i to samo da bi se – možda i po poslednji put – pretresla i učvrstila sopstvena pozicija. Zbog toga bih se, ako je to potrebno, pre odlučio za reč preosmišljavanje, za koju mi se čini da u sebi nosi pomalo od svih ovih značenja.
- Gde je granica, gde je ona tačka koju junak prelazi, a koje smo svi svesni, odnosno, koji je to trenutak gde on prestaje da bude dečak, gde mašta postaje realnost, a čitav ovde oživljeni snoliki svet ostaje kao sećanje nečega sto smo bili?
Interesantno pitanje. Čini mi se da bi bilo potrebno mnogo prostora da bi se precizno odgovorilo na njega, a da bi početak odgovora krenuo od pitanja realnosti i šta uopšte realnost, u današnjem smislu te reči, označava. Horizont realnosti je proširen na štetu njene vertikalnosti. Odnosno, ono što je realno se u poimanju savremenog čoveka vrlo često prepliće sa onim što je imaginarno, što je predstava stvarnosti, njen odraz ili konstrukt i što istovremeno – apsolutno nesvesno i prećutno – postaje njen integralni deo. U tom smislu se tekst knjige, kao i vizuelni aspekti književnosti i umetnosti, više nipošto ne mogu smatrati isključivo artističkim sredstvom, jer su granice realnosti, stvarnosti i imaginarnog progresivno uništavane poslednjih trideset, pedeset ili sto godina. Sve to rezultira nekakvom, u nedostatku boljeg pojma, hiper-realnošću, gde više ne znamo šta je stvarno stvarno, šta je stvarno izmišljeno, već se čitav receptivni sistem društva sistemski napaja količnikom tzv. stvarnosti i tzv. iluzije stvarnosti koji nekad zovemo prosto sadržajem. Tu leži i najveća opasnost, ali i najveća prednost (ako u dogledno vreme bude osvešćena) za književnost i druge izraze. To je sledeći zadatak umetnosti, a to je i razlog zašto se u poslednje vreme toliko govori o njenoj krizi, degradaciji ili izlišnosti.
- Već na prvi pogled može se primetiti da se na kraju svakog poglavlja Vivida nalaze nekakvi brojevi, te se pokreće pitanje šta nam oni ukazuju i da li njihovo prisustvo podrazumeva komuniciranje sa prirodnim naukama, fizikom pre svega. Tragove toga vidimo i u tvojoj prethodnoj knjizi, zbirci pesama Sutra (Edicija SENT, 2018). Može li se povodom toga zaključiti da se određene poetičke pravilnosti već mogu nazreti iz tvog pisanja?
Tačno je da se na kraju svakog poglavlja nalaze određeni brojevi, ali ne bih želeo da otkrivam njihovo značenje, pre svega u želji da bih izbegao tumačenje sopstvenog teksta. Mislim da je to zadatak onih koji čitaju. Uostalom, ja sam sa tim brojevima, kao i sa drugim zagonetkama koje su sakrivene u Vividu (poput imena glavnog junaka, njegovog poroka, itd.), želeo da obradujem one pažljive i znatiželjne čitaoce koji obraćaju pažnju na detalje, odnosno one čija pažnja ide dalje od puke narativnosti i traganja za onim što se može prepričati. Što se fizike i književnosti tiče, ja tu nisam inovativan – štaviše, rekao bih da granice između prirodnih i društvenih nauka, ali i između nauka i umetnosti uopšte, nisu tako čvrste i nepromenljive, pa da i nema mnogo smisla raspravljati o prelivima između ovih kategorija – ali ni tu ne bih bio posebno originalan. Reći ću zato samo da ja u fizici, kao i u drugim naukama i umetnostima (slikarstvo je u Vividu u određenom smislu na pijedestalu), pronalazim preciznije artikulisane ili izmaštane pravilnosti koje mogu primeniti na predmete svog interesovanja. Na primer, u pesmi Uljane frakcije iz pomenute zbirke Sutra ja se tako koristim definicijama viskoznosti tečnosti Njutna i Stoksa, koje su i same poezija. Čini mi se da su one poezija u tome što su slavni fizičari, kako bi utvrdili i objasnili različite brzine kretanja tečnosti u odnosu na obalu, cev ili telo, fluide podelili na slojeve među kojima se javljaju različite sile unutrašnjeg trenja. Ako je njima dvojici dozvoljeno da tako bezobzirno laminiraju tečnost i da se to smatra preciznom i prirodnom zakonitošću, ne vidim razlog zašto se misli i sećanja ne bi smatrale fluidima kroz koje se lirsko ja može kretati i na koje se ti isti (poetski) zakoni mogu odnositi. Pravo pitanje nije da li se određene poetičke pravilnosti u mom pisanju mogu nazreti, već da li se određene poetičke pravilnosti mogu nazreti i u onome što ne zovemo poezijom (u fizici, hemiji, astronomiji, itd.). Da sumiram: što se prvog pitanja tiče, bio bih zadovoljan ako se moja knjiga, iako kratka, ne bi mogla ukratko prepričati. Povodom drugog mogu reći još samo da se u poslednje vreme intenzivno interesujem za hidrauliku.
- Da li bi bilo tačno ako bismo rekli da u ovom romanu ima nešto selindžerovsko, i, ukoliko bismo težili da žanrovski odredimo ovaj roman, koji bi termin bio adektvatan u tom slučaju?
Ne bih voleo da žanrovski određujem Vivid jer bi to ponovo zahtevalo određenu vrstu samotumačenja. Ipak, ne bih bio do kraja iskren ako bih se krio iza te misli, budući da je žanr ove knjige nešto što i meni samom, ali i ljudima koji su svedočili nastanku ove knjige, ostaje nepoznanica. Najbliža žanrovska odrednica knjige bila bi young adult fiction ili u lošem prevodu – književnost za mlade, adolescente ili pubertetlije. Međutim, verujem da bi ona progovorila i sa nešto starijim čitaocima, samo ako su i oni sami zainteresovani za takav, nazovimo ga ,revizionistički’ razgovor. Što se Selindžera tiče, vidim određene analogije sa Lovcem u raži, knjigom koju smatram najuspelijom u toj kategoriji, ali bih više voleo da nešto što u budućnosti napišem bude na tragu atmosfere Freni i Zui ili naratora priče Čovek koji se smeje iz zbirke Za Esmé – s ljubavlju i mučninom.
- Toliko je zvukova u ovom romanu da se gotovo može čuti nekakva prikrivena melodija. Ukoliko bismo govorili o soundtrack-u ili muzici koja bi se slušala uz čitanje, šta bi to bilo?
Volim da mislim da se u Vividu paralelno čuju dve muzike. Prva je muzika vašara, automobila, autobusa, gužve, larme, muzika života i ljudi i njihovog preplitanja. Druga, za mene svakako interesantnija, jeste nečuvena, prećutana ali sveprisutna muzika kosmosa, prirode i njenih prožimanja. I o tome se dosta pisalo. Imamo tolike pesme koje pominju nešto što se od Pitagore zove musica universalis ili harmonija sfera, tu, što bi Kostić u Vilovanki rekao, smrtnom uvu nečuvenu muziku. Potom imamo misteriozni zvuk iz Marijanskog rova, biotvang, o kome piše američki pesnik Džejms Mec u svojoj Dolini čuda (Wonder valley) koju sam imao prilike da prevodim. Ima i zvukova prirode kojima ljudi daju nova značenja, ili u kojima slute skrivene poruke, kao što je STA-102 povodom koje Marko Ristić piše Radiogram svim planetarnim sistemima naše galaksije, uveren da bi baš taj tajanstveni radio talas udaljen možda nekoliko miliona svetlosnih godina od naše Zvezde mogao da protivreči našoj, ljudskoj usamljenosti u kosmosu. Uopšte, zar nije uzbudljiva i zastrašujuća pomisao na sve to što je nepoznato (na primer, do sada je istraženo samo 5% okeana) i na raspone zvukova koje ti tako ogromni, daleki i nepoznati prostori emituju, a kojih, zbog naše glasne muzike, nismo ni svesni? Naposletku, i u samoj završnici Vivida čuje se jedan takav nepoznati, ali dugo slućeni zvuk.
Razgovarao: Nenad Avramović
