Poskupljenja nekada mogu da budu i korisna jer da nije bilo visokih cena u restoranima, knjiga “Ponoć u vrtu dobra i zla” verovatno nikada ne bi bila napisana.
Džon Berent je nakon diplomiranja otišao u Njujork gde je radio kao novinar Eskvajera i urednik u časopisu Njujorker. Velika jabuka mu je bila dovoljna čitavih dvadeset godina. Sve dok se, početkom osamdesetih, nije pojavila nova gradska moda koja je njegov život odvela u neočekivanom smeru. U pitanju je bila manija zvana nouvelle cuisine. Moderan stil ishrane koji podrazumeva laku hranu u čijem su fokusu svežina sastojaka i način serviranja.
U gradu je svake nedelje, uz veliku medijsku pompu, otvarano po nekoliko restorana, a večere u njima su postale popularnije od odlaska u diskoteku, pozorište ili koncert. Tokom dana su svi pričali samo o hrani, a uveče su odlazili da svoje priče razrade u praksi.
Hrana je bila izvrsna, ali sa popularnošću, rasle su i cene.
Gledajući cene specijaliteta u jelovniku jednog od tih restorana Berent je prepoznao cene avionskih karata. Spoznao je da bi po ceni jedne večere, zajedno sa pićem, kafom i napojnicom, mogao sebi da plati produženi vikend u nekom od pastoralnih američkih gradića.
Već sledećeg vikenda preskočio je teletinu i radić i odleteo u Nju Orleans. Nakon toga su mu ovakva putovanja postala redovni običaj. Svakog vikenda je, sa grupicom prijatelja koji su, poput njega, bili zainteresovani za promenu scene, odlazio u neki drugi američki grad.
Jedan od takvih izleta odveo ih je u Čarlston u Južnoj Karolini. Vozili su se u iznajmljenom automobilu, s mapom raširenom na prednjem sedištu. Na dnu mape nalazila se Savana čije ime je privuklo Berentovu pažnju.
Iako nikada ranije nije bio u Savani bila mu je poznata iz knjiga „Ostrvo s blagom“ i „Prohujalo sa vihorom“. Bio je to grad u kome ubilački gusar plavog lica Džon Filnt predaje mapu zakopanog blaga Biliju Bounsu i koji, sto godina kasnije, sa podsmehom posmatra mlada Skarlet O’Hara.
Možda je bio privučen upravo ovim knjigama, te se te večeri ispratio svoje prijatelje na avion za Njujork, a on je ostao u Čarlstonu. Želeo je da se sutradan odveze do Savane i u njoj provede jednu noć. Ostao je osam godina.
Sa inicijalnom idejom da napiše seriju članaka o egzotičnom američkom Jugu, Berent je sve više vremena provodio u Savani. U jednom trenutku je iznajmio i kuću, a ubrzo je shvatio da više vremena provodi u Savani nego u Njujorku.
Iako je bio privučen senzacionalnim ubistvom koje se 1981. godine dogodilo u Savani i potonjom serijom od, čak četiri, suđenja, nije odustajao ni od osnovne ideje o pričama sa Juga. U sticaju svih ovih okolnosti nastala je knjiga „Ponoć u vrtu dobra i zla“ koju je, u prevodu Bransilave Radević-Stojiljković nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.
Objavljena bez velikih pretenzija, što se vidi u tiražu od, za američko tržište skromnih, 25.000 primeraka knjiga je odmah je postala bestseler Njujork tajmsa i sa 216 nedelja provedenih na ovoj listi postala jedan od najdugovečnijih bestselera. Knjigu je nekoliko godina docnije Klint Istvud adaptirao za film.
Koliki je bio značaj i uticaj ove knjige možda najbolje pokazuju turističke statistike. Godinu dana pre nego što je knjiga objavljena Savanu je posetilo pet miliona turista koji su u gradu potrošili 600 miliona dolara. Dve godine nakon objavljivanja Savana je zabeležila porast od turizma od čak 46%. Dvadeset godina docnije Savanu godišnje poseti 12,5 miliona posetilaca koji u gradu ostave 2,2 milijarde dolara.
Berent nas u uvodnim poglavljima svojim neodoljivo šarmantnim pričama o pomalo ekscentričnim stanovnicima pastoralnog grada upoznaje sa atmosferom američkog Juga. Gotovo cela prva polovina knjiga posvećena je živopisnim stanovnicima i njihovim neobičnim naravima i običajima Tu su fine dame iz Kartaškog kluba udatih žena, starac koji godinama šeta nevidljivog psa, ludi naučnik koji dresira muve i farba ribe, ali i poseduje otrov kojim može da ubije pola grada, urnebesno zabavna dreg kraljica, vudu veštica, previše ostarela južnjačka lepotica i zvezda nemog filma, svim simpatični prevarant, arogantni trgovac antikvitetima…
Osim što su nekim likovima u knjizi promenjena imena, cela priča je autentična.
„Jedini izmišljeni lik u knjizi je narator, ja, dok negde na polovini knjige ne uhvatim korak sa samim sobom“, rekao je Džon Berent u jednom intervjuu. „Knjiga se sastoji od 99% istine i 1% preuveličavanja.“
A baš nešto neposredno pre polovine knjige dešava se čuveno ubistvo u kome je ostareli bogati trgovac starinama ubio svog mladog pomoćnika u vili koju je Džeki Onazis želela da kupi za dva miliona dolara. U tom trenutku knjiga zadobija malo drugačiji ton. Ono što bi u uobičajenim okolnostima u Savani prošlo bez nekih većih trzavica i problema, zbog društveno-političkih okolnosti opisanih u prvom delu, postaje sudska drama o jedinom čoveku u Džordžiji koji je imao čak četiri suđenja za jedno isto ubistvo
Čak ni tada Berent ne dopušta da knjiga postane klasična sudska proceduralna drama. Iako upošljava sjajne, mada ekscentrične i neobične, advokate osumnjičeni Džim Vilijams angažuje i vudu vešticu koja, uz brojne komične scene i bizarne zahteve, baca raznorazne kletve i magije na sudije, tužioce i porotnike.
Ono što danas, godinama nakon što je knjiga napisana, možemo u njoj da otkrijemo jesu nagoveštaji sveta koji će možda doći. Slikajući, ne samo geografski, već i vremenski izolovanu zajednicu, i nagoveštavajući između redova još uvek jasnu rasnu podelu društva, Berent nam šalje i upozorenje o društvenoj bombi, smeštenoj na razmeđi dobra i zla, koja u budućnosti može eksplodirati.
„Ponoć u vrtu dobra i zla“ je jedna od onih knjiga u koju se zaljubite od prve rečenice. U pitanju je sjajno osmišljen i pitko napisan putopis kroz pomalo uspavano društvo američkog Juga, zabavna knjiga koja će nas na trenutke od srca nasmejati i učiniti da poželimo da se preselimo u mesto zločina, upoznamo se sa njegovim stanovnicima i, na nekom od njihovih čuvenih prijema, popijemo sa njima nekoliko koktela.
Piše: Milan Aranđelović
