Adel vodi, naizgled, veoma srećan život. Ima uspešnu novinarsku karijeru, supruga sa kojim je devet godina u braku, prelepog sina i živi u predivnom pariskom stanu. Život joj je savršen, osim što to za nju nije život. Adel ima trideset i pet godina, ali kao da nije živela nijedan dan. Uvek je osećala da joj nešto nedostaje da bi osećala. Šta? Nešto. Bilo šta.
„Želela bi da je gola, da joj neko dodiruje grudi. Želela bi da oseti nečija usta na svojima, da oseti nečije nemušto, životinjsko prisustvo. Da bude željena to je jedino do čega joj je stalo.“
„Adel je bila dobra“, počinje roman U vrtu ljudoždera Lejle Slimani koji je u prevodu Vladimira D. Jankovića objavila izdavačka kuća Booka, ali sada želi „da je žderu,da je sisaju, celu da je gutaju.“
Adel je sve u svom životu radila samo radi mimikrije. Bila je dobra ćerka, supruga, majka, novinarka… Samo da bi je pustili da traga za nečim što je ispunjava. Problem je što Adel ništa ne ispunjava. Kilometri muškaraca koje je do sada primila u sebe nisu je ispunili ni za centimetar. A bilo je tu zaista raznoraznih primeraka jer Adel jednostavno ne bira. Svaki muškarac koga vidi za nju je potencijalna osoba i dobar kandidat koji će joj napokon odagnati samoću, razbiti zidove izolovanosti i doneti joj autentično iskustvo. Međutim, čim dobije željenog mužijaka, i pre nego što se cela stvar svrši, Adel zna da je i ovaj put to bio ćorak. Čak i kada nije. Kada dođe do čina za kojim sve vreme žudi Adel jedva čeka da se to mučenje okonča. Žmuri, gleda u tavanicu, nekada i uzdiše i pretvara se da uživa samo da se te muke na koje se osudila što pre završe.
„Vrlo brzo je shvatila da sama požuda nije važna. Nije ona željna tih muškaraca koje susreće. Nije telo to čemu ona teži, već situacija. Da te neko uzme. Da gledaš te maske na licima muškaraca dok svršavaju. Da budeš ispunjena. Da gutaš pljuvačku. Da oponašaš epileptični orgazam, skaredni užitak, životinjska zadovoljstvo. Da gledaš muškaraca kako odlazi, s krvlju i spermom na noktima.“
Adel ne bira. Svaki muškarac je potencijalni kandidat za razbijanje dosade. Svaki može biti onaj pravi koji će je gurnuti sa ove, prave, strane života. Kada je u društvu muškaraca, koji po pravilu ne smeju biti njen suprug, Adel prosto ne može da se kontroliše. Ona mora da ga (ili da ih) ima. Ne njega, već nešto, nešto što Adel smatra da će dobiti kroz seksualne odnose.
„Adel ne voli posao kojim se bavi. Mrska joj je sama pomisao na to da mora da radi da bi živela. Jedina njena ambicija je oduvek bila da je ljudi gledaju.“
Adel fingira ljubav prema suprugu i sinu, fingira svoj posao, fingira prijateljstva, fingira čitav život kako bi u nekom kutku konačno otkrila životnu svetlost, dah, prosvetljenje…
„Ne plaši se ona muškaraca, nego samoće. Plaši se da više niko neće da je pogleda, ma ko taj bio, plaši se da će ostati takva, nepoznata, anonimna, pion u masi. Ona bi da je u pokretu, da mašta o tome da je bekstvo ipak moguće. Ishod tog bekstva ne može se videti, dobro, ali samo bekstvo je moguće.“
Sav taj život pun laži i pretvaranja je sve teže pada i samo je pitanje vremena kada će se preigrati i kada će sve dođi na naplatu. Sa kamatama. Ipak, ona ne može da prestane da igra svoj erotski ples sve dok muzika tišine u njenoj praznoj duši traje.
„Znaš, i ti si Adel isto tako obična kao i svi mi. Onog dana kada se pomiriš s tim, bićeš mnogo srećnija.“
Prvi roman mlade francuske književnice Lejle Slimani U vrtu ljudoždera odmah nakon objavljivanja privukao je na sebe veliku pažnju kako književne kritike tako i čitalačke publike. Roman se, iste godine kada je i objavljen, našao i u užem izboru za nagradu Flor. Za svoj drugi roman Uspavaj me Slimani je dobila prestižnu Gonkurovu nagradu (i ovaj roman, zahvaljujući izdavačkoj kući Booka, možete čitati u srpskom prevodu).
Za roman U vrtu ljudoždera kažu da je moderna verzija Madam Bovari. Mislim da ovo poređenje nije fer ni za jedan ni za drugi roman. Svaka priča sija sopstvenim sjajem tako da bi stavljanje jednog pored drugog samo omelo publiku da u ih doživi na celovit i originalan način. Roman Lejle Slimani je dinamična priča, koja se sa lakoćom čita, a gotovo svako poglavlje ima nekoliko genijalnih rečenica koje bi valjalo zapisati u svesku (ili ih podvući) jer im se vredi vraćati. U pitanju je tragikomična priča o potrazi za smislom, za osnovnom emocijom, za zadovoljenjem one vrste gladi koju ne možemo ugasiti za stolom, ispred frižidera (ili, u ovom slučaju, u krevetu). Nije u pitanju erotska, već erotična priča o usamljenoj osobi koja pokušava da dokuči, da uhvati, nešto što je večito ostaje nedostižno.
„Nikada kasnije neće ponovo doživeti, ni u zagrljaju muškaraca ni u šetnjama tim istim bulevarom, to čarobno osećanje koje ju je obuzelo kad je prvi put dodirnula gnusobu i skarednost, građansku izopačenost i ljudsku bedu.“
U vrtu ljudoždera je savršen roman 21. veka. Dinamičan je, sa lakoćom se čita, kada čovek jednom počne sa ovom rabotom, teško ga je odvojiti do samog kraja, istovremeno je i duhovit i potresan, lagan, a opet, težak. Odavno nisam pročitao nešto ovako dobro kao što je roman mlade francuske književnice. Žao mi je što sam ga tako brzo pročitao, ali znam da ću mu se rado iznova vraćati.
Piše: Milan Aranđelović
