Tribinu o najpopularnijem liku iz Forgotten Realms sveta Driztu Do’urdenu vodili su Mateja Vidaković i Ranko Trifković. Drizta je osmislio Robert Salvatore, koji ga je najpre čitalaštvu predstavio kao sporedan lik u knjizi The Crystal Shard 1988. godine, da bi ga kroz naredne nastavke koristio i kao vezu između nastavaka, ali i kao protagonistu serijala kog još nema u prevodu. Mateja je pomenuo anegdotu o nastanku lika, naime, Salvatoreu je tražen sidekick za tada glavnog junaka Vulfgara, a ovaj je urednici u liftu pomenuo ime (možda ga tada i osmislivši!). Čak joj je opisao i izgled i ideju lika; međutim, na pitanje kako se njegovo ime piše, rekao je „Nemojte mi tražiti speling“.
Ipak, iako ovaj serijal broji oko trideset nastavaka, moderatori se nisu usaglasili oko kvaliteta. Ranko smatra da upravo zbog dužine serijala nužno dolazi do ponavljanja i do zastoja u radnji – tvrdi da radnje i razvoja lika čak ni nema – a posebno kritikuje Driztov karakter, oko čega su se oba moderatora složila.
Naime, Salvatoreu je traženo da ubrza priču u poslednjih deset nastavaka, a sve zbog promena uvedenih u četvrtu ediciju Dungeons and Dragons, na čijoj je osnovi i osmišljen Driztov svet. Najednom dolazi do ubrzanja od šeststo godina, s tim što se Drizt i dalje pominje, premda je skrajnut na neko vreme (služi kao vezivni element za radnju), dok su drugi likovi izbačeni, a treći uvedeni u narativ. Na početku serijala, Drizt je, prema Matejinim rečima, „pisao blog na početku poglavlja“, dok je ta ideja uglavnom napuštena u novijim nastavcima. Oko 2001. godine serijal dostiže vrhunac, jer se tada Salvator dotiče tema koje nisu čisto fantastične, poput rasizma i pitanja rase, kao i a priori zla likova koji pripadaju određenoj rasi. Čini se da je i Drizt vrlo određen rasom – kao mračni vilenjak ne pripada društvu i smatraju ga zlim, iako to nije.
Ranko je ispričao anegdotu o marincu koji je tvrdio da na svaku temu može da napiše dobar roman fantastike; iz te tvrdnje, koja je prerasla u opkladu, nastao je serijal zasnovan na dve ideje: izgubljena rimska legija protiv pokemona. Ranko dalje tvrdi da je taj serijal, iako zastrašujuće premise, ipak kvalitetniji od serijala romana o Driztu, jer nudi daleko više zabave sa daleko manje angsta. Napao je i stil pisanja koji se jedva menja, kao i nedostatak radnje i jednodimenzionalnost družine, što je sve dug činjenici da je cela postavka zasnovana na igri, ceo svet osmišljen da odgovara određenom setingu, a likovi prazni, kao da čekaju dopunu posredstvom mašte čitalaca.
Ali, upravo iz tih razloga je serijal idealan za frpere, smatra Mateja. Zbog „fentazi tropa u frp setingu“, a i zbog površinske tematike koja dozvoljava čitaocima i frperima da dalje grade sopstvenu priču, serijal je sjajno štivo za opuštanje i uživanje. Protagonista je za njega „hodajuće rende sa blog postovima“, ali to ne znači da radnje nema, naprotiv; pride, i antagonisti su interesantni i zabavni.
Drugi moderator ipak ističe da je protagonista na mahove naporan i nedosmišljen, kao i da previše skreće pažnju na lažno moralisanje i sopstveno nezadovoljstvo svetom. Ističe da je momenat sukoba između protagoniste i antagoniste potpuno besmislen, jer je Salvator priču doveo do vrhunca, a sukob razrešio tako što je u zadatak trećem liku dao da toj dvojici saopšti da im je suparnik mrtav, te do odsudne bitke nije ni došlo.
Ipak, preporuka za čitanje serijala stoji – a ukoliko ste frper, knjige će vam utoliko više odgovarati, smatra Mateja. Uprkos rigidnom stilu pisanja, narativ obiluje materijalom za frp, naročito što se tiče ideja za seting. Ranko se nije protivio preporuci, iako je ostao pri tvrdnji da radnje nema, i da serijal ne nagrađuje čitaoca odgovorom na pitanje „čemu?“, a pisac ne uspeva da iznese niti radnju, niti jasan pravac kretanja narativa, što je verovatno glavna zamerka ovoj priči.
Sanja Pavošević
fotografija: Bojan Butković
Izvor: Emitor
