Kada je dobio orden viteza za zasluge u književnosti, Teri Pračet je izjavio da sumnja da se ta nagrada dobija za „uzdržavanje od pisanja“.
Objavljivanje dve knjige godišnje svrstalo ga je u red bestselera kome nema takmaca na tom polju. Tako, na jedan vrlo duhovit način, objavom njegove smrti, postalo potpuno jasno da je on sam uklonio praznine koje su do tada postojale u životima britanskih čitalaca.
Vreme će nastaviti da procenjuje njegove književne zasluge, tako da, šta je drugo ostalo do da se pokupe najinteresantnije, najneobičnije i najzabavnije sitnice iz njegovog života.
MAJKA MU JE PLAĆALA DA ČITA
Peni za stranicu. Kao dete uopšte nije mario za knjige, žudeći za igranjem napolju i zanimanjem oko mašinerija, sve dok jedno dana nije pročitao „Vetar u vrbaku“ (The Wind in the Willows ), a knjiga mu se popela uz pantalone i izujedala ga po pravim mestima. Radio je u Bejkonsfild biblioteci, pre nego što je otkrio pornografsku knjižaru koja je prodavala i filmove tog tipa. Posle ovoga će postati jedan od omiljenih britanskih autora svih vremena, ceo život zaglavljen među knjigama.
ZABORAVLJAMO DA JE PRAČET BIO ROULING PRE JK ROULINGOVE
Vrhunac Pračetovog stvaralaštva bio je kada je prodao tri miliona knjiga za godinu. Pre JK Rouling on je bio najprodavaniji britanski pisac od 1990. godine. Stvarao je po dve knjige godišnje. Preko 40 „Disksvet“ (Disckworld) knjiga. Prodato je preko 80 miliona kopija. Izdavači i prodavci knjiga su 1997. godine procenili da je oko 6,5 procenta ukupne trgovine knjigama u zemlji otišlo na Pračetove knjige. Bez obzira na to da li ste ikada pročitali neku njegovu knjigu ii ne, morate znati njegovo ime.
NIKO NIJE MOGAO DA PONAĐE NIJEDNU JEDINU RUŽNU REČ O PRAČETU
Iskreno, mi bismo vam rekli da postoji bilo kakva ružna opaska na račun ovog čoveka, međutim, on je bio jedan od najfinijih ljudi koje ste mogli da sretnete. Ranije se za njega govorilo da sa fanovima ima gotovo rođačke odnose, pa je spadao u one ljude koji vole da budu sa svojim fanovima. Njegovo potpisivanje knjiga znalo je da traje neverovatno dugo. Jedan od fanova na Tviteru je objavio kako se seća koliko je strpljivo čekao da Pračet potpiše svaki od 40 tomova kompleta Disksveta. Neko se našalio da nepotpisane Pračetove knjige vrede kolekcionarima više nego potpisane.
PRVA OBJAVLJENA PRIČA BILA JE U ŠKOLSKOM MAGAZINU
Pračetov prvi pravi posao bio je u posao novinara u lokalnim novinama Bucks Free Press. Tu je radio na poslovima koji su se smatrali najnižim na lestvici poslova- uređivao je dečije kolumne: spiskovi dečijih rođendana i kolumna dečijih kratkih priča. Pračet je pisao priče, pretvorio svoju kolumnu u serijal, serijal u knjigu i prodao je kao novelu The Carpet People. Poput The Borrowers, The Crapet People prati živote malih ljudi koji žive u podu kuće i koji prolaze preko sveta tepiha u potrazi za novim domom, nakon što im je selo uništeno.
NIJE ODUSTAO OD SVOJIH DNEVNIH POSLOVA SVE DO ČETVRTE KNJIGE
„Lokalni novinar je novinar“, izjavio je u The Guardian. „Ako nešto pogrešno uradite, oni znaju gde se nalazite. Vidite i radite više stvari nego što biste videli i radili da radite za neki drugi tip novina. Prvog radnog dana ja sam video i svoj prvi leš“.
Nakon rada u Bucks Free Press-a prelazi u Western Daily Mail, a zatim 1973. postaje portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije- pristojan test za razvijanje njegove mašte. Tek kada je svojoj majci kupio kuću, ona je konačno malo popustila u svojim zahtevima da on ipak nastavi sa svakodnevnim poslovima kako bi imao na šta da se osloni.
PROČITAO JE GOTOVO SVAKU KOPIJU MAGAZINA “PUNCH” KOJA JE IKADA POSTOJALA
Uprkos rasformiranju magazina 1992. godine on i dalje postoji kao stvar koja traje 150 godina. „Nije me interesovao samo humor stripova, čitao sam i druge stvari, koje su na mene ostavile poseban uticaj, poput viktorijanskog jezika, koji je vrlo koristan“, govorio je on, ističući da je ovaj magazin oblikovan sa jednim posebnim satiričnim pogledom na svet.
Kao dečak čitao je magazine koji su imali veliki uticaj, Mad Magazine i Private Eye, a takođe je bio veliki fan i 1066 i All That, WC Sellar i RJ Jetmanove filmske istorije Engleske.
BIO JE POMALO ZABRINUT OKO TOGA DA NE POSTANE ČOVEK OPSEDNUT SMRĆU
Poslednjih nekoliko godina bio je pobornik kampanje oko pomoću ljudima na samrti, ali je ta ideja počela da baca ogromnu senku na njegove knjige. U isto vreme svom snagom pokušavao je da promeni zakon. U jednom trenutku je držao sliku Toni Niklisona, pobornika i vođe pomenute ideje, na svom stolu. „Stavio sam njegovu sliku tamo zato što nisam želeo da se taj čovek zaboravi“, rekao je. „On je tačno znao šta želi, a vi ne možete da me ubedite da dva doktora koja su ga uspavala, nisu izazvala njegovu smrt“.
On je takođe napravio emisiju u kojoj se čovek ubija pred kamerama, jednu vrlo zaprepašćujuću emisiju prikazanu u vreme prošlog veka.
ŽELEO JE DA ISPRIČA SVE SVOJE KNJIGE
Do 2010. godine Prčet više nije mogao precizno da kuca, pa je instalirao šest ekrana u svojoj kancelariji sa Dragon Dictate softverom za diktiranje i prepoznavanje glasa, ali i pomoćnika koji je bio zadužen za recenzije. Njegov izdavač mislio je da će zbog promene načina pisanja i nemogućnosti recenzije doći i do promene stila pisanja. Potpuno suprotno od očekivanog, Pračet je smatrao da je novi način pisanja mnogo prirodniji: „Kada bih mogao da se vratim, verovatno bih sve knjige diktirao“, rekao je. „Zao što smo mi majmuni. Mi brbljamo. I to je lako raditi. To je promenljivo.“
BIO JE SUŠTA SUPROTNOST DAGLAS ADAMSU
Dok je Adams radio na sličnom satiričnom univerzumu, autor „Autostopera“ bio je mnogo loš u pisanju. Znao je da bude zatvoren u svojoj hotelskoj sobi, od strane svojih izdavača, kada se bližio rok izdavanja nove knjige, samo da bi prestao sa odugovlačenjem.
Sa druge strane, Pračet nije mogao da zaustavi reči. Nakon što je napustio svoje radno mesto, osećao se beskorisnim jer je sve obaveze završavao ujutru, pa mu je onda ostao dan koji je morao da ispuni. Malo kasnije, počinjao je da radi u 10h, uzimao bi par sati slobodno u toku popodneva, a onda bi se vraćao za svoj radni sto do ponoći. Tempo njegovog pisanja malo se usporio rane 2000. godine, u vreme kada su njegove priče postale priče sa više obzira, a manje uštogljene. Kada je otišao na godišnji odmor u Australiju hvalisao se kako je mogao da piše mnogo više dok je bio na poslu, ustajao u zoru i pre doručka već imao u glavi na hiljade reči.
PISAO JE BEZ PLANA
Pisanje je poredio sa duborezom: „Počneš da sečeš oblik onako kako ti želiš. Međutim, otkriješ, ako radiš kako treba, da drvo ima neko svoje zrno. Ako ste razumni radićete sa tim zrnom, ali ako naiđete na čvor, ugradite ga u svoj dizajn.“
NJEGOVA ĆERKA PIŠE PRIČE ZA VIDEO IGRICE
Riana Pračet napisala je tekst za Tobm Rajder i Overlord. Takođe je bila deo autorskog tima BBC-jevog serijala o Disksvetu The Watch. Još je pod znakom pitanja da li će ona preuzeti pomenute serijale, ili će bar biti kreativni direktor.
ZARAĐIVAO JE MNOGO NOVCA OD GDP ORGANIZACIJE U BURUNDIMA
Oni su napravili pozorišnih predstava, devet radio adaptacija i sedam serijala po njegovim knjigama. Međutim, koliko god da je glasno Holivud zvao, a novac koji su nudili bio je odmah do novca koji su nudili i Roulingovoj, dakle- vrlo, vrlo glasno, Pračet se nikada nije odazvao. On je zahtevao kreativnu kontrolu nad svime što je bilo njegovo, pa otud dogovor sa njima nikada nije bio postignut.
EKSPERIMENTISAO JE SA ALTERNATIVNOM MEDICINOM NA SVOM ALCHAJMERU
Ovo je podrazumevalo i posebnu kacigu koja je slala svetlosne signale određene talasne dužine pravo pod njegovu glavu. Bio je skeptičan kada bi se pomenuta sprava isključila. „Ipak, ovo postaje neka vrsta totema- čin verovanja da bolest možeš da kontrolišeš, ako ne ovime, onda nekom drugom spravom.“
IMAO JE MNOGO VREMENA DA ISPLANIRA SVOJ KRAJ, A TO JE I POKAZAO
Njegova smrt bila je objavljena na Tviteru sa tri poruke „KONAČNO, GOSPODINE PRAČET, MORAMO DA ODEMO ZAJEDNO.“/ „Teri je podlaktio Smrt i pratio je kroz vrata ka crnoj pustinji i ka nepreglednoj tami.“ / „Kraj.“
SMATRAO JE DA SMRT NIJE KRAJ U POTPUNOSTI
Kao veliki humanista nije verovao u život posle smrti. Onda je uradio jedan interviju pevajući himnu o mračnim dubinama: „Over the world there are small brown babies / Fathers and mothers and babies dear / They do not know the love of Jesus / No one to tell them that he is near…”
Njegovo viđenje onoga što dolazi posle bilo je prosto i jednostavno: „Niko od nas nije zaista mrtav dokle god se talasaju talasi koje smo stvorili“, napisao je 1991. godine. To je ideja koje će njega održati živim čak i kroz vreme koje tek dolazi.
Sa engleskog prevela Vanja Đurić
