“Tatin sin” Dina Pešuta je roman o slobodi sa kojom mnogi ne znaju šta da urade.
Psihologija nas uči da je san svakog sina da ubije oca i spava sa majkom (kod ženske čeljadi važi vice versa). Čitav niz grčkih mitova upregnut je kako bi nam, milenijumima pre pojave psihologa, psihijatara i ostalih hirurga naše duše, objasnili ove arhetipske stvari.
Ali šta ako je majka mrtva, otac sam sebe ubija, a sin je gej? Kako pobediti unutrašnje konflikte i kako naći i prepoznati sebe u takvoj konstalaciji junaka naše lične drame?
Odgovore ne ova pitanja pokušao je da pruži mladi hrvatski književnik i dramaturg Dino Pešut u svom romanu Tatin sin koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Raštan izdavaštvo.
Pešutov junak Luka živi u svetu u kome sloboda peva upravo onako kako su sužnji pevali o njoj. Novi milenijum je odavno otpočeo, zahvaljujući sinergiji kapitalizma, interneta i novih tehnologija, mladi ljudi poput Luke imaju ceo svet prepun mogućnosti pred sobom. Hrvatska je ulaskom u EU postala deo sveta o kome je sanjala tisuću leta i oktroisala svojim građanima pasoš sa kojim lako mogu da rade bilo gde u Evropi. Iako i evropski Hrvati znaju postati pravi balkanci kada je u pitanju LGBT problematika, sve je svedeno na sporadične incidente. Nikoga više nije zaista briga za tuđu seksualnost, a i država je, sa svoje strane, učinila koliko je mogla da zakonskim okvirima zaštiti ovu manjinsku grupaciju.
Ovako postavljena scena obećava samo jedan i brzi (srećan) kraj, a problemi Pešutovog junaka raširili su se na preko sto i pedeset stranica knjige.
Nakon što je okušao sreću u Berlinu gde je samo spoznao da može jednako biti nesrećan i siromašan i u Zagrebu, Luka se vraća u glavni grad svoje domovine i nalazi posao recepcionara jednog prosečnog hotela. Kako bi se što više distancirao od ljudi bira da radi isključivo noćne smene koje mu omogućavaju da u samotnim časovima u svoju svesku zapisuje stihove.
Kao svršeni student književnosti Luka i ne pokušava da pronađe posao u struci. Ozbiljne veze sa muškarcima namerno izbegava, ne iz straha da će se on, već da će se u njega neko zaljubiti.
Upravo je vezivanje ono što želi da izbegne. Nešto što je sebi postavio kao cilj. Živi sam kao podstanar, nije u vezi, najbolji prijatelji su mu rasuti po Evropi i po zasnovanim porodicama, posao mu nije siguran, a ni dobro plaćen, nema ambicije da svoje pisanje podeli sa drugima…
Čini se da je sam sebe sasvim uspešno marginalizovao i otuđio od celog sveta. A onda mu stiže vest da mu je otac teško bolestan i ceo njegov svet, ta čaura koji je tako brižljivo pleo, počinje da se raspada.
Kao dete previše emotivno otvorene majke (što će je koštati glave) i previše zatvorenog oca Luka kroz ceo roman (i život) pokušava da pronađe balans. Poput rogova puža, njegove emocije se stidljivo promaljaju ispod maske „ciničnog pedera“, da bi se u narednom trenutku, uz trzaj, povukle nazad, a Luka ponovo zatvorio u svoju okoštalu ljušturu sačinjenu od ravnodušnosti i nihilizma.
Iako je u fokusu priče odnos oca i sina i pronalaženje zajedničkog jezika ovo dvoje, emotivno mutavih, ljudi, autor progovara i o savremenom društvu. Društvu slobodnom i otvorenom za sve, svačije ideje i prepunom mogućnosti. Pomalo cinično, ali nadahnuto satirično Pešut slika današnji kapitalistički san koji, naročito za gubitnike tranzicije, zna da bude velika laž. Zanimljivo je povezivanje klasnog i seksualnog položaja pojedinca u savremenom društvu i njihova međusobna uslovljenost i međuzavisnost.
Treći nivo priče posvećen je istopolnoj ljubavi i svim, starim i novim, problemima sa kojima se suočavaju pripadnici LGBT populacije. Ljubav, brakovi, deca, (ne)sigurnost, strah, nasilje… Trebalo bi se snaći u vrlom, novom svetu.
Roman krase pitke, ali oštre i snažne, rečenice, savršeno izbrušeni dijalozi (što ne bi trebalo da nas čudi jer je Pešut šestostruki dobitnik nagrada za najbolja dramska dela) i brza i dinamična radnja. Sve ovo čini da Tatin sin bude prava književna poslastica.
U pitanju je priča na tragu Sali Runi. Priča o generaciji koja, čini se, ima sve na dohvat ruke. Slobodni kao nijedna generacija pre njih, sve im je blisko i lako dostupno, a upravo to ih čini izgubljenim. Svet koji su nasledili više ne postoji, društvene uloge i svi ostali konstrukti više ne važe, stara pravila su izbrisana, a sloboda u kreiranju novih vrednosti postaje teret za sve tatine sinove.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist
