Roman „Devojačka soba“ je dosadna zbirka autorovog samohvalisanja i čista taština praznine.
Srpski dramaturg Siniša Kovačević se jednom prilikom osvrnuo na tada aktuelni filmski trend rekavši kako mladi autori snimaju po principu „ortak iz kraja za ortake iz kraja“ aludirajući na filmove kao što su Munje ili Kad porastem biću kengur reditelja Radivoja Raše Andrića.
Kao neku vrstu odgovora Andrić je u jednom intervju spomenuo kako bi najviše voleo da snimi partizanske spektakl, ali ga budžet ograničava u tome i primorava da stvara filmove na kakvima je do tada radio.
Filmska umetnost se možda više od svih umetnosti oslanja na novac. Filmovi su skupi, a količina novca utiče na svaki izbor koji načine filmski stvaraoci.
Sa druge strane stoji književnost. Nije potrebno izdvajati ogroman budžet da bi se napisala knjiga. Da stvar bude bolja, svaka knjiga isto košta. Bilo da je radnja priče smeštena u sadašnjost ili je u pitanju istorijska drama ili svemirska avantura troškovi su uvek isti. Knjiga nije skuplja čak i ako se u njoj koriste specijalni efekti. Izbor „glumaca“ u knjizi ne utiče na troškove pisanja. Književne zvezde, za razliku od svojih filmskih kolega, ne naplaćuju paprene honorare.
Upravo zbog ovoga književnici imaju beskrajan broj mogućnosti kada je u pitanju pisanje knjige.
Zato možda pomalo i čudi odluka Stevana Vraneša da radnju svog prvenca Devojačka soba smesti na teritoriju ne veću od pet stotina metara u prečniku. Istina je da postoje i izuzetne knjige koje su smeštene u samo jednoj prostoriji ili u samom umu naratora. Međutim, ovo nije ta knjiga.
Protagonista romana je sredovečni Aleksandar Saša Savić koji nakon tri decenije emigracije iz Kanade ponovo dolazi u Srbiji. Zapravo je mnogo bolje reći iz Toronta u Beograd, jer je ovo knjiga teritorijalno, ali i na druge načine, veoma omeđena i ograničena.
Smrt majke i ostavinska rasprava povod su da Aleksandar napusti svoj mali život u Kanadi kojim nije zadovoljan i ponovo uroni u svoj mali kosmos rodne grude. Grudvice u ovom slučaju. Jer takav je svet glavnog junaka. Mali. Boravak u Srbiji Aleksandar koristi da obnovi neka stara i započne neka nova prijateljstva.
I to je, zapravo, sve. Priznajem da sam prvih stotinu strana (od nešto više od dve stotine stranica koliko ukupno ima ovaj knjiga) očekivao da se nešto zaista dogodi. Želeo sam radnju, zaplet, dramski sukob, epifaniju. Nešto. Bilo šta što bi čitanje ove priče učinilo interesantnim i vrednim utrošenog vremena.
Međutim, kako su stranice odmicale, počinjao sam da shvatam da su moje prvobitne nade uzaludne. Ništa ne se neće desiti. Kako se ne bih suviše dosađivao tokom čitanja počeo sam da razmišljam zašto je ova priča tako nezanimljiva i zašto bih radio bilo šta drugo pre nego da je čitam.
Ponovo sam se prisetio onog Kovačevićevog ciničnog komentara o filmovima za ortake iz kraja za koji mi se učinilo da može da se primeni i u slučaju Vranešove knjige.
Sa malom izmenom da je knjiga pisana, makar nije prvenstveno, za ortake iz kraja već za samog autora. Sebi o sebi. Ja sam ovde samo da se malo pohvalim, kao da između redova progovara pisac.
Ovako koncipirane knjige nisu novina među srpskim autorima, a neke od njih su mi bile među omiljenima. Izlaženje Barbi Marković mi je dugo bila knjiga koju sam neprekidno iznova čitao. Tu su bile i neke knjige Radovana Nastića, dok Srđana Valjarevića, koji je od takvog tipa knjiga stvorio sopstveni žanr, nije potrebno ni spominjati.
Ali sve ove nabrojane, iako dobrano introspektivne, obraćale su se i meni. Kao i svakom drugom čitaocu. U njima smo pronalazili i prepoznavali komadiće sopstvenih života, svoja iskustva, sopstvene emocije i sebe same.
Za razliku od njih postoje te neke knjige, knjige “sebi o sebi”, gde su ego i samozaljubljenost autora isključujuća nesavladiva sila.
Razumem da su autori tih knjiga sebi najvažniji (utisak je i jedini važni), da su im bitni isključivo njihovi članovi porodice ili prijatelji i njihovi mali svetovi.
Ali meni nisu.
A onda još i priču koncipiraju na neki ekskluzivan način kao da im je cilj da se oni osećaju bolje (a čitaoci lošije) jer su deo tog svog malog sveta na pet stotina metara.
Da stvar bude dosadnija, takve su priče najčešće lišene bilo kakvog zapleta ili dinamike van ega autora. Upravo je taj “Ja (sam divan)” zaplet onome ko nije glavni junak priče ili neki njegov (ili njen) ortak iz kraja ono što mi ovakve knjige čini neinteresantnim. Dosadnim. Napornim za čitanje. Čak i kada su stilski lepo, gotovo perfektno, napisane.
Upravo sam sve ovo mogao da primetim kada je u pitanju roman Devojačka soba. Bilo bi možda nefer reći da je Stevan Vraneš elokventniji Dušan Dule Nedeljković kao što sam prvo pomislio. Dule i u svojim objavama na društvenim mrežama, a naročito u romanima, primećuje i druge. Kod njega i u njegovom teritorijalno malom svetu postoje drugi ljudi. Nedeljković ima oko i sluh za druge. Za njihove potrebe, želje, snove, nadanja, a i samo postojanje. Nedeljković, istina, ima običaj da glorifikuje svoj kraj i da na određeni vremenski period gleda sa dozom većeg sentimenta, ali u njegovom svemiru ima mesta za sve nas. Dule nas ne isključuje ili ignoriše. Naprotiv. On sve nas uključuje.
Pitanje je da li bi se ova „zatvorena“ knjiga, uprkos lokalnoj omeđenosti, svidela otvorenom Duletu Nedeljkoviću.
Upravo je to ono što razlikuje ova dva autora. Vraneš je sebe zatvorio u svoj mali svet privilegovane dece komunizma u kome nema mesta za druge, niti njihove potrebe da postoje.
U romanu nam otkriva galeriju likova koji u pedesetoj upisuju studije istorije iz fazona, da vide kako je to, oni koji imaju ekskluzivne butike i kojima je glavni „problem“ jer su stilisti predsednika, oni koji pate jer na Sejšele putuju bez voljene osobe… I svi su oni smešteni u tih pet stotina metara.
Jedini likovi koji su prikazani sa malo živosti i čije pojave bude radoznalost čitalaca su oni koji su došli u Beograd. Ali ti ljudi, bilo da dolaze iz Crne Gore ili sela u bližoj ili daljoj okolini Beograda, u Vranešovom književnom kosmosu jesu negativni ili, makar, sa manama i slabostima. Ovo je uslovno rečeno jer je pitanje da li je uopšte moguće da u knjizi koja nema radnju ili dramski sukob odrediti junake kako pozitivne i negativne.
Još jedna stvar je zanimljiva kada je u pitanju ova knjiga, a koja nema direktne veze sa njom. Kada sam neka od ovih razmišljanja koje sam izneo u redovima iznad, veoma opšte govoreći i pazeći na svaku reč, izneo na Fejsbuku, pisala mi je urednica i izdavač ove knjige. Imao sam osećaj da je vršila neku vrstu pritiska kako bi ugušila slobodu govora i mišljenja. Ovih dana knjiga je postala pravi mali hit među publikom, tako da ne razumem nervoznu reakciju na jedan negativan komentar.
Godinama na društvenim mrežama iznosim svoje utiske o pročitanim knjigama i neka razmišljanja o književnosti i nikada do sada mi se nije desilo nešto ovako ružno.
Devojačka soba ostavlja gorak ukus posle čitanja. Ako uopšte uspete da se probijete do kraja kroz ovaj zbir autorovog samohvalisanja, suočićete se sa pitanjem zašto ste uopšte čitali ovu knjigu. Knjigu koja ne uspeva da pruži ono što bi trebalo, da pobudi emocije ili interesovanje za likove ili radnju.
Na kraju vas baš briga za sve i samo se radujte što ste ovu knjigu najzad ostavili iza sebe.
Možda bi na kraju trebalo završiti onako kako smo i započeli, filmski i citatom, i reći da je Devojačka soba „taština praznine“.
Piše: Milan Aranđelović
