Da je Danilo Kiš poživeo, kao što nažalost nije, sutra bi napunio osamdeset godina, što u naše vreme uopšte nije neka nedostižna starost, a meni se, opet, čini kao da je umro pre najmanje sto godina. Pokušaćemo danas da istražimo zašto je to tako
Budući da je meni – pretpostavljam po kazni – zapalo u dužnost da lično upoznam većinu kretena u Srbiji, a i šire, po prirodi stvari mi nije bilo suđeno da upoznam ni Kiša, ni Pekića, ni Kovača. Kao ni još neke sjajne, sada mrtve ljude Sad će komentarorski džiberi garant napisati – blago Kišu, Pekiću i Kovaču. I tu će biti u pravu, Samo sam im ja trebao. Za razliku, međutim, od Pekića i nedavno umrlog Kovača, čije se knjige štampaju, o čijim se delima pišu studije i doktorati i koji su tiho zauzeli svoja zaslužena mesta u Panteonu srpske književnosti, Danilo Kiš deluje kao da je i dan danas živ, a ponekad i življe, iako je prvi iz te grupe – i to pre četvrt veka – premetnuo svetom, a to je u nekrofilnoj kulturi, kakva je srpska redak presedan. Nije li protivurečno ovo što sam rekao? Zar smisao kulturne nekrofilije nije održavanje vječnaje pamjati na kniževne velikane? U izvesnom smilu – da, s tim što nekrofilne kulture teže da svoje počivše velikane održavaju u stanju mumificiranosti, kao bronzane idole u mnogobožačkom hramu koji se, pre ili kasnije, opštenacionalizuju, prisilno pobratime sa svima i postaju “naš Đura”, “naš Laza”, “naš Domanović”. I proči.
Bilo je (i još ih ima i još će ih biti) pokušaja – i to na svim četirima stranama beogradske čaršije – da se Kiš prevori u “našeg Danila” i da u književnom sećanju ostane kao baš zgodna tema za memoare njegovih – posle smrti sve mnogobrojnijih – prijatelja, ali je energija Kišovih dela bila mnogo jača od svih tih pokušaja. Ne može se Kiš sabiti ni u kutiju ni u fijoku i posledično je danas, posle toliko godina, isto ono što je bio i za života – intrigantna duhovna pojava koja oko sebe podiže prašinu i oko koje se lome mnoga koplja. Bilo je, naravno, provincijalnih pokušaja potpunog osporavanja Kiša i tumačenja njegovog zasluženog svetskog uspeha dobrim vezama u jevrejskom lobiju, kao što je bilo i pokušaja da se njegova izričita želja da bude sahranjen kao hrišćanin tumačena zaverom klerofašističkih crnih trojki.
Uspešno je, dakle, Danilo Kiš prošao sva mitarstva balkanskog provincijalnog čistilišta, ali Srbiji – i nama sa njom – to nažalost nije pošlo za rukom. Kišove sve aktuelnije knjige u tom smislu vidim kao podsetnik da nije sve moralo završiti u jadu u kome je završilo.
Izvor: Danas
