Šta bi se dogodilo da se Isus Hrist, Spasitelj svekolikog čovečanstva, pojavio, ne u nekoj zabačenoj rimskoj provinciji pre dve hiljade godina, ne negde… hm… Bogu iza nogu, već u Sjedinjenim Američkim Državama u prelomnim godinama sredine dvadesetog veka? Da li bi taj Sin Gospodinov ponovo bio rođen bezgrešnim začećem, šetkao se u haljinama u javnosti propovedajući jeres zbog čega bi na kraju bio ubijen ili bi… pa… bio rođen bezgrešnim začećem, šetkao se u haljinama u javnosti propovedajući jeretičke misli zbog kojih bi na kraju završio mrtav u svojoj trideset i trećoj godini?
Upravo ovom idejom se bavi američki književnik Džon Irvnig u svom romanu Svet po Garpu, koji je u srpskom prevodu Ane Grbić nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.
Dženi Filds nije bila veliki poznavalac požude i pohote. Ne. Kada je u bioskopu jedan vojnik pokušao da joj stavi ruku na butinu završio je isečen lepim skalperom koji je Dženi, baš za ovakve prilike, posudila iz bolnice u kojoj je radila kao medicinska sestra. Bila je to 1942. godina, ratna godina kada su vojnici bili u modi i kada im se sve praštalo. Međutim, Dženi nije mnogo obraćala pažnju šta svet ima da joj poruči. Da jeste, završila bi lepe i poučne škole na koje bi je poslali njeni imućni roditelji i na koncu bi iz roditeljskih otišla u lance muževljeve. A Dženi je bila žena koja je jedino želela da bude samostalna i da ne zavisi od bilo koga. Zato je napustila koledž i završila školu za medicinske sestre. Smatrala je da će joj taj posao omogućiti da ne zavisi od muškaraca koji su u to doba još uvek imali sve konce moći u svojim rukama. Tada je sve ovo još uvek bilo čudno i neobično ponašanje na granici ludila. Zato je Dženi bilo suđeno da, ako preživi konzervativnu Ameriku, postane ikona i lider feminizma, još jedne etikete koje joj je društvo, uprkos njenom negodovanju, nekako nametnulo.
Izbegavajući muškarce i njihove metaforičke i faktičke kandže, a želeći dete, Dženi je našla način da ostane u drugom stanju putem neke vrste bezgrešnog začeća. Iz tog svojevrsnog čuda rođen je Garp. T.S. Garp. Praktična, kakva je sama odlučila da postane, Dženi nalazi posao u školi Stiring koja je, ako je verovati prospektima, dečacima davala najbolju pripremu za dalje školovanje. Tamo će ostati sve dok mali Garp ne završi svoje priprema za dalje školovanje. Ipak, budući da želi da postane pisac, a za tu rabotu nikakva nominalna škola nije ni potrebna, Garp ne upisuje koledž već odlučuje da ode u Evropu kako bi počeo svoju književnu karijeru. Nije potrebno reći da je to signal za Dženi da, nakon petnaest godina, napusti sve i ode sa sinom u Beč. Dok boravi u Beču koji još uvek vida (posle)ratne rane, zarobljena nepoznavanjem nemačkog jezika Dženi oduči da i sama napiše nešto. Nešto što zna. A to je njen život. Dženina knjiga, autobiografija o ženi koja je odlučila da bude samostalna i da ne zavisi od bilo koga, pojavila se u pravo vreme. Bio je to period kada je čovečanstvo napuštalo stara pravila i osvajalo nove slobode. Dženina knjiga bila je dočekana kao manifest ženske emancipacije i slobode. Bila je to neka vrsta ženske Deklaracije o nezavisnosti koja je njenoj autorki donela novac, slavu i titulu ikone feminističkog pokreta.
Dok njegova majka ubire plodove svog pisanja, Garpu na književnom planu ne cvetaju ruže. Piše i objavljuje sasvim pristojne stvari, ali i dalje je sve to u debeloj senci slavne majke. Dok je Dženi zarobljena bavljenjem oslobađanjem i emancipacijom žena, širenjem feminističke reči, pomaganjem unesrećenima i onima siromašnima duhom, lečenjem i vidanjem rana koje ženama nanose muškarci, Garpu se dešava život. Zaljubljuje se, ženi se, dobija decu, vara, biva prevaren, oprašta, biva mu oprošteno… Vodi jedan sasvim prosečan američki život. Sve dok ne napiše treće i najpoznatije delo koje će ga baciti u žižu javnosti i doneti mu slavu i neprijatelje. Neprijatelje koji će od njegovog života napraviti Golgotu.
Svet po Garpu je delimično zasnovan na ličnom životu autora. Kao i njegov junak i Džon Irving je rođen van braka i nikada nije upoznao svog biološkog oca. Budući da majka nije želela da mu pruži bilo kakve informacije o ocu, Irvin joj je „zapretio“ kako će u tom slučaju u svojim delima pokušati da „otkrije“ oca i način na koji je ostala u drugom stanju. Majka mu je odgovorila: „Samo napred, dragi!“
Svet po Grapu je izuzetno duhovita i šarmantna priča koja se lako čita. Džon Irving majstorskom i iskusnom rukom pripoveda priču o životu slavne majke i malo manje slavnog sina (u mizogino doba Pontija Pilata ovo je, videli smo, bilo obrnuto). Roman je istovremeno i smešan i tužan, i zabavan i tragičan, i ozbiljan i detinjast, ali je neodoljivo privlačan. Da nije tako sigurno ne bi, na osnovu ovog romana, bio snimljen istoimeni film sa Robinom Vilijamsom i Glen Klouz (scenario je pisao, naše gore list, Stiv Tešić).
Valjalo bi napomenuti i da Lagunino izdanje nije prvi prevod ovog romana na srpskom jeziku. Postoji još jedno izdanje iz 2003. godine.
Prvi put objavljen 1978. godine Svet po Garpu je trebalo da bude posveta ženskom pokretu koji je, činilo se, pobedio. Amerika je izašla iz uzaludnih ratova, vulgarni i prosti Nikson je otišao da se nikada više ne vrati, seksualne, muzičke, rasne, feminističke i LGBT revolucije su uspešno završene… Svet je bio spreman za osamdesete (kao uvod u devedesete i dvehiljadite). Godine MTV-a, prvih personalnih računara, video-rekordera, automata za igrice, Dinastuju, Madonu, vokmene, Rokere s Moravu, Alfa, Perestrojku i reforme Ante Markovića… A onda je došao Milošev… ovaj… Tramp.
Na talasu Trampovog dolaska na vlast kao da su ponovo oživela čudovišta za koja smo mislili da su zauvek sahranjena. Želeći da uništi sve dobro što je njegov prethodnik učinio Tramp kao da vraća vreme za koje se činilo da je nemoguće vratiti. Činjenica da slobode nikada nisu konačno date nikada nije bila očiglednija. Sve tekovine raznih Dženi Fild, kojima je i posvećen ovaj roman, se polako tope i blede. Upravo zbog ovoga je Svet po Garpu, četrdeset godina nakon objavljivanja, i dalje aktuelan. Možda je upravo zbog toga HBO najavio snimanje serije na osnovu romana, a Džon Irving je nedavno izjavio da je upravo završio pisanje scenarija za tu seriju. Mi u Srbiji se moramo zapitati da li su i Kandže Marka Vidojkovića slika duha otpora jednog davnog vremena ili nikada aktuelnija inspiracija za ono što bi tek trebalo da izborimo?
Piše: Milan Aranđelović
