U knjižari Delfi SKC 9. jula predstavljena je zabavna, iskrena, dinamična i duhovita zbirka putopisa „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla, našeg poznatog satiričara, začinjena originalnim ilustracijama Špire Radulovića.
Osim autora, o knjizi su govorili Ljubivoje Ršumović, pisac, Aleksandar Čotrić, satiričar i pisac, Dubravka Dragović Šehović, urednica, dok je odlomke čitao dramski umetnik Milan Caci Mihailović.
„Knjiga je neobična koliko i njen autor“, rekla je urednica i dodala: „Karlo Minić je čovek neverovatnog duha i čovek koji zna na pravi način da predstavi određene zemlje u kojima je bio ili čak u kojima nije bio. Ove putopisne priče su lični osvrt autora, pogled jednog Srbina, čoveka iz naroda koji različite stvari vidi i od njih napravi anegdotu. Karlo se potrudio da svaku od tih zemalja i njihove žitelje na neki način uporedi sa nama. Uvek su tu fine paralele, sličnosti i razlike. Način njegovog pripovedanja je lak, vedar, optimističan, iako često govori o stvarima koje nisu tako savršene.“
Autor je lično predstavio dr Špiru Matijevića, lekara i bivšeg načelnika VMA, pukovnika, koji je svojim karikaturama vizuelno dočarao putopise Karla Minića: „Špiro kao da je bio na ovim putovanjima, ja ga, doduše, nisam video, ali tako je napravio ilustracije“.
„Sa Karlom drugujem decenijama. Priče su me inspirisale, sa zadovoljstvom sam ih čitao jer sam morao da napravim ilustracije kako on kaže ’sad ili nikad’. Potrudio se i svaku ilustraciju uradio specijalno tako da sam nastojao da ne umanjim vrednost njegovog teksta i da ilustracije budu nešto što će doprineti uspehu knjige i zadovoljstvu čitalaca“, rekao je dr Matijević.
Ljubivoje Ršumović je svoje mišljenje o knjizi „Nacionalistička geografija“ pretočio u duhovitu priču. Najpre je primetio da je Karlova knjiga pitka, nenametljiva i poučna: „Posle detaljnog čitanja knjige Dragutina Minića Karla, ostaje utisak da bi tu nešto, bez pitanja autora, trebalo promeniti, pa bi novo njegovo modifikovano ime glasilo Dragutin Maksimović Karlo! Minić je za šiparice, tinejdžerke! A on je toliko maksimalno sve ove priče skockao, da bi se složili sa mnom i Desanka, i Dragoslav, i Miroslav Maksimović… Možda bi se i Maksimilijan, onaj iz starog Rima složio, ali je ometen vekovima, pa mora da ćuti!“
„Iako se Karlo i ja veoma dobro poznajemo, iznenađuje me svakom novom knjigom zbog svežine, beskrajne duhovitosti, šarmantnih rečenica, jasnih i višeslojnih. Svaka rečenica je kao aforizam za sebe, neočekivana, i zbog toga knjiga ima dodatnu vrednost, mada se nadam da neće morati da se plaća onaj porez na dodatu vrednost“, duhovito je primetio Čotrić, i dodao: „Karlo je i glavni junak ove knjige. Piše o zemljama koje je posetio ili nije iz neobičnog ugla. Ovde ima i žurnalistike i geografije, istorije, arheologije, književnosti. Knjiga je vrlo kompleksna iako je na prvi pogled lako pisana. Karlo je sličan Momi Kaporu, jer kada čitamo te rečenice mi i vidimo slike, osećamo mirise i ukuse, i kao da smo i mi bili sa njim na tim putovanjima.“
„Nacionalistička geografija“ jer prva putopisno-satirična knjiga Dragutina Minića Karla.
„Priče sam pisao čitajući svoje članke koje sam svojevremeno slao iz raznih zemalja i malo po sećanju, i mislio sam da je dobro da ostanu zabaležene.“
Ako pođemo od pretpostavke da svaku knjigu određuje i duh njenog autora, u ovoj knjizi ima mnogo duha i duhovitosti koja se između ostalog ogleda i u naslovima poglavlja: „Kosovo na Mindanau“, „Kuća cveća u Gizi“, „Ima nešto srpsko u državi kanadskoj“, „Kad će Srbin u kosmos“.
Na putovanjima je Minića sve interesovalo, sve je želeo da opipa, a najčešće se vraćao u Italiju i Trst: „Italija nam je bila sve, i zapad i istok i sever i jug.“
Na pitanje da li je otkrio kako svet vidi nas, Minić je ispričao jednu istinitu anegdotu: „Kad sam bio u severnoj Italiji, trebalo je da napravim intervju sa jednim industrijalcem koji je mnogo pomogao Crnoj Gori posle zemljotresa, pogotovo Risan, moju tazbinu. I napravio sam veliki intervju. On me je poveo na ručak. Upoznao sam njegovu ženu koja je iz Zaječara, njihovu trojicu sinova. Najmlađi je bio posebno nestašan i zbog toga su ga zvali Serbolino. Kako mi je objasnio njegov otac, kada god se posvađa sa braćom, Serbolino se odmah hvata za nož.“
Na kraju, autor je rekao da, kad bi se ponovo rodio, isto bi putovao: „Samo bih sada skoknuo i do Australije koju nisam posetio. Mi smo nebeski narod, ja sam tako pao na planetu Zemlju i šarao po njoj.“
