Roman Izgubljena dama je književni klasik koji nam donosi priču o ženi koja se nalazi u procepu starog i novog doba. U pitanju je slika sutona doba avanturista i pionira i nagoveštaj nadolazećeg doba bankara i advokata. Poput svoje junakinje i sama autorka romana, Vila Kader, živela je u procepu između društveno prihvatljivog ponašanja i osvajanja novih sloboda. Ovo je priča o tome.
Vila Kader je dobitnica Pulicerove nagrade i jedna od najznačajnijih američkih književnica minulog veka. Rođena je u Virdžiniji kao najstarije od sedmoro dece. Imala je svega deset godina kada njena porodica se seli u Nebrasku.
Kao tinejdžerka bila je poznata po tome što je oblačila mušku garderobu, šišala se veoma kratko i sebe je predstavljala kao Vilija.
Bila je dete koje se oduševljavalo pričama o doseljenicima i njihovim životom u preriji. Kasnije je ove priče integrisala u romanu My Antonia, dok je impresijama prožela sva svoja dela.
Nakon srednje škole upisuje Univerzitet u Nebraski sa ciljem da postane doktor. Ova želja, tako netipično za tipične žene tog doba, izazvala je mnogo više zgražavanja okoline, nego kratka kosa. Međutim, kao u onoj sentenci, čovek planira, a bog se smeje, tako se i Kader, nakon što je jedna od njenih eseja objavljen u novinama, okrenula svetu književnosti i novinarstva. Nakon što je diplomirala žurnalistiku, seli se u Pitsburg u Pensilvaniji.
Radi kao novinarka, a počinje da objavljuje i svoje kratke priče i pesme.
Njeni radovi privukli su pažnju čuvenog urednika S.S. Meklura koji joj je ponudio posao u svom magazinu. Prihvata priliku i seli se u Njujork. Postaje deo tadašnje književne scene Njujorka.
Vremenom prerasta u jednog od najznačajnijih književnih urednika, ali i američkih književnika.
Za roman o Prvom svetskom ratu One of Ours dobija Pulicerovu nagradu. Nakon toga slede počasni doktorati Univerziteta u Mičigenu, Kolumbiji i Jejlu. Bila je prva žena koja je dobila počasnu diplomu Prinstona.
Nastavlja da piše priče, romane i eseje u kojim se bavi ruralnim životom u Americi. Tokom perioda Velike depresije javnost gubi interesovanje za njena dela. Tek će se u posleratnim godinama nakon njene smrti akademska zajednica ponovo zainteresovati za književni opus.
Kader je pre smrti spalila veći deo svoje prepiske, najverovatnije sa namerom da sakrije i najmanji dokaz svoje potencijalne homoseksualnosti.
Ceo svoj vek je provela u društvu žena. Počevši sa koleginicom sa koledža Luis Paund, preko Isabele Meklang kojoj je posvetila sva svoja dela, operske pevačice Oliv Fremstad, pa sve do urednice Edit Luis sa kojom je Kader živela gotovo četrdeset godina.
Osim što je uništila svoja pisma i zabeleške koje bi mogle da otkriju njenu seksualnost, zamolila je i njene korepsondente da to isto učine. Neki su je poslušali, a neki nisu. Ona pisma koje nije uništila, testamentom je zabranila da budu objavljena. Naučnici koji su proučavali njeno delo ili život mogli su da pogledaju i pročitaju ova pisma samo u bibliotekama u kojima su bila pothranjena, ali uz potpisivanje sporazuma da ova pisma neće citirati. Tek je sa smrću Kaderinog nećaka otvorena mogućnost da se šira javnost upozna sa njenom zaostavštinom.
Dve godine nakon nećakove smrti objavljena je knjiga The Selected Letters of Willa Cather u kojoj je publikovano više od pet stotina pisama koja je pisala porodici, prijateljima i književnim kolegama poput Skota Ficdžeralda.
Iako ova pisma ne otkrivaju tajnu njene seksualnosti, ona nam pomažu da sagledamo svu kompleksnost unutrašnjeg sveta i ličnosti, koji nam jasno pokazuju da je njen primarni emocionalni interes bio usmeren ka ženama. Od prošle godine Arhiv Vile Kater na Univerzitetu Nebraska – Linkoln je u potpunosti digitalizovan, tako da svako može da zaviri u više od dve hiljade pisama (kao i u književne radove) ove velike književnice.
Celokupnu arhivu možete čitati na OVOM linku.
Srpski čitaoci tek sada, gotovo sto godina nakon originalnog izdanja, imaju prilike da se upoznaju sa jednom od knjiga Vile Kader. Zahvaljujući izdavačkoj kući Dereta nedavno je, u srpskom prevodu Jelisavete Đurić, objavljena knjiga Izgubljena dama.
U pitanju je, više novela, nego roman u kome, na nešto više od storinu stranica Kadel ispisuje odu jednom dobu koje je prošlo. Izgubljena dama donosi sliku zamrznutu u vremenu. Sliku u kome se Doba pionira i osvajača Zapada završava, a počinje novo doba. Novo doba, novih ljudi.
Stari Zapad su naselili sanjari, avanturisti velikog srca koji su bili nepraktični toliko da je to bilo veličanstveno; učtivo bratstvo, jako u napadu ali slabo u odbrani, koje je moglo da osvaja ali ne i da se održi. Sada će cela ogromna teritorija koju su osvojili biti prepušteni na milost i nemilost ljudi kao što je Bršljan Piters, koji nikada nije posegao za nečim, nikada nije rizikovao. Oni će popiti iluziju, rasterati jutarnju svežinu, iskoreniti veliki zamišljeni duh slobode, plemenit, lagodan život velikih zemljoposednika. Prostor, boju, prinčevsku bezbrižnost pionira uništiće i iseći u profitabilne komadiće, kao što fabrika šibica iscepka iskonsku šumu.
Upravo je otud ono „izgubljena“ u naslovu. Jer je junakinja romana Marijan Forester zarobljena između dva doba. Vremena njenog ostarelog supruga i doba koje se tek promalja. Doba novih ljudi. Nemilosrdnih. Grabežljivih. Beskrupuloznih. Oni koji grabe, a ne pitaju.
Vreme pionira i trapera je završeno. Dolazi doba bankara i advokata!
Sa druge strane, ovaj „procep u vremenu“ koji se upravo otvorio omogući će i samoj junakinji romana da pokuša da se oslobodi okova tradicije u kojima žena nije ništa drugo nego inkubator za rađanje dece, seks-lutka pogodna za muški snošaj, glavna sluškinja i to bi, mahom, bilo to.
Naravno, Marijan Forester nikada neće zaista uspeti da se oslobodi lanaca koji su, kroz tradicionalno vaspitanje, tako temeljno utisnuti u njenu psihu, ali će, makar, pokušati da načini prvi korak.
Malio li je za kraj veka koji je važio za najkonzervativniji?
Zanimljivo je da je ovaj roman imao snažan uticaj na Skota Ficdžeralda koji je od Vile Kader pozajmio mnoge teme i elemente. Naročito je jasno vidljivo da je Merijem Forester bila velika inspiracija za Dejzi Bjukenon u romanu Veliki Getsbi. Ficdžerald je kasnije napisao pismo u kome se Kaderovoj izvinjava zbog bilo kakvog nenamernog plagijata.
Na osnovu ovog romana snimljene su i dve verzije filma, ali su oba prošla veoma loše i ocenjena su kao prosečni. Kader je bila toliko razočarana drugim filmom, da je zbog toga zabranila bilo kakvu filmsku ili scensku adaptaciju njenih dela.
Izgubljena dama je književni klasik. Studija karaktera i analiza jednog vremena. Pisana je finim jezikom i suptilnim stilom. A ni na trenutak nije dosadna ili naporna za čitanje. Nudi vrhunsko uživanje u čitanju.
Piše: Milan Aranđelović
