Nakon aneksije Bosne i Hercegovine tada trinaestogodišnji dečačić Stanislav, sin Sigismunda Krakova, potomka poljskih plemića, i Perside, sestre Milana Nedića, upisao se u Dobrovoljački korpus kao bolničar u slučaju rata sa Austrougarskom. Bio je ubeđen da mora „da bude tamo gde rat svakog časa može da otpočne“.
„Snaga čovečanstva je u bratstvu potlačenih.“
Prilika da bude na braniku otadžbine malom Stanislavu ukazala se već nekoliko godina kasnije tokom Prvog balkanskog rata, kada se, kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio u četnički odred Vojvode Vuka jer sa sedamnaest godina nije mogao biti primljen u redovnu vojsku. Naredna godina donela mu je Drugi balkanski rat i ranjavanje kod Krive Palanke.
Tek je posle ovih ratova imao dovoljno godina da upiše Vojnu akademiju. Kao svršeni pitomac 46. klase Niže vojne akademije dočekuje Prvi svetski rat. U ratu se isticao po hrabrosti. Preživeo je povlačenje preko Albanije, učestvovao je u svim velikim i značajnim bitkama, stekao je reputaciju elitnog strelca, bio je najmlađi član Prekog suda i među prvima koji su jurišali na vrh neosvojivog Kajmakčalana. Sa svojim Jurišnim vodom prvi je ušao u gradove kao što su Vels, Šabac, Kragujevac, Ruma, Zagreb, Rijeka…
Prema zvaničnim podacima tri puta je bio ranjavan. Prilikom poslednjeg ranjavanja na uniformi je imao četrnaest izlaznih i ulaznih rupa. Jedan metak je isekao dve novčanice od po sto dinara koje su se nalazile u njegovom novčaniku. Nezvanično je ranjavan ukupno sedamnaest puta, dok je odlikovan osamnaest puta (opet nezvanično, zvanično je ta brojka devet puta). Krajem rata preležao je čak i špansku groznicu.
Svoja iskustva pretočio je u roman Krila koji je nedavno objavljen u okviru edicije Dela Stanislava Krakova kao deo kapitalnog izdavačkog projekta Službenog glasnika. U pitanju je kratki roman, nastajao na licu mesta, na ratištu i neposredno nakon sukoba.
„Dokle će mali da umiru za lažne velikane?“
U pitanju je specifično književno delo koje ne podseća na uobičajene ratne i istorijske romane. Tadašnja kritika se slagala da je u pitanju knjiga koja „nema sličnosti ni sa jednim“ drugim ratnim romanom. Krakov je pripadao krugu modernista- ekspresionista. Bio je član Beogradske književne zajednice Alpha koja se okupljala oko Micićevog Zenita. Tako da se on smatra jednim od najznačajnijih predstavnika modernog proznog izraza dvadesetih godina minulog veka.
Krila su roman je vremenski smešten u period neposredno pre proboja Solunskog fronta. Ofanzive, napadi, povlačenja, kontraofanzive, male pobede i porazi još uvek traju. Ranjenike i bolesne prebacuju preko mora, a zdrave vraćaju na front. Uskoro stižu i saveznički vojnici, Englezi, Francuzi, Škoti… Bugari još uvek znaju da upadnu u grčka sela i da ih opustoše. A tu su i prostitutke, rakija i solunske kafane. Kao budući sineasta koji je snimao filmove, režirao i pisao scenarija Krakov u komunikaciji sa publikom ima smisla za „filmski“ jezik. Tako je i roman Krila dat u kratkim, jasnim u upečatljivim kadrovima. „Kratkometražni roman“ je definicija koju u pogovoru ovog izdanja pokušava da ponudi Peter Pijanović. Dok čitamo Krila gotovo da možemo da vidimo slike koje se smenjuju i koje doprinose sveukupnoj atmosferi i poruci koju autor želi da nam prenese. Poruka je na rubu antiratnog romana jer u prvom planu nisu slavni juriši (mada ih ima) već ono što je na njihovoj margini – pogibije, stradanje, kukavičluk, strah, defetizam, tragedija, besmisao, uzaludnosti smrti, bolnički šatori u kojima se lekari uglavnom bave mesarskim poslovima odsecanja udova, a mnogo manje njihovim spasavanjem.
Vojnici, „junaci“ romana, su sasvim obični ljudi koji su silom prilika obučeni u uniforme jedne jedinice srpske vojske kako bi postali heroji i vitezovi. Oni su i hrabri i kukavice, i skloni piću, kockanju i lakim ženama, ali i verni i odani svojim idealima, jedni su priglupi, drugi smotani, neki inteligentni, energični i prisebni, drugi nepouzdani i nesposobni.
„Ljudi su nosili strah u sebi, pa se ipak nečem radovali. Radost je bila na površini, i do nje se uvek dolazilo.“
Krakov nam u svom autentičnom i potresnom delu govori o tim ljudima i tim događajima na način koji nam dočarava sav užas velikog stradanja kakav je rat. Krila su roman sačinjen od segmenata, ratnih sličica koje poput kockica kamena, slikaju mozaik rata kakav nismo navikli da gledamo u lepim herojskim filmovima. U prvom planu autor ističe sliku ratnog haosa, a ne patetičnih heroja.
„Osuđeni ste na smrt a veseli ste. Nosite radost kao kužnu bolest u sebi. Žrtve ste i dželati, ubice ste i ubijani, a smejete se. Čemu? Kućama porušenim u kojima se pletu pletenice za nečija gojazna ramena? Pobijenoj, iskidanoj deci?“
Sam naslov romana nas upućuje na željenu slobodu, uzdizanje, pokret, želju za odvajanjem od materijalnog, napuštanje doline suza i let iznad i daleko od. Ipak, kao neko ko nas izveštava sa lica mesta Krakov zna, mnogo godina pre nego što je Borislav Pekić napisao svoj roman Uspon i pad Ikara Gubelkijana, da svaki uspon ima i pad. Mitski Ikar je to naučio na teži način. Kao i Krakov i njegovi junaci.
„Izgubila se čežnja dalekih letova i pesma arlekina u zraku. Vazduh više nije ljubio poljupcima već šibao kandžijama. Osećala se samo bezdan zemlje, videli plamenovi šrapnela i počela da čuje grmljava. Aparat je bila slaba igračka u beskraju. Neko se na njega penjao, ulazio ogroman, težak i strašan.“
Takav je bio i život samog Stanislava Krakova. Njegovo uspenje tokom Prvog svetskog rata završiće padom neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata. Krakov postaje jedan od rukovodilaca Ljotićevog profašističkog pokreta Zbor gde, od samog početka, rukovodi odsekom za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tu kao uzore navodi italijansku i nemačku propagandu i ističe Hitlerovu Moju borbu.
Tokom rata Krakov radi kao savetnik Milana Nedića za politička pitanja i jedan je od glavnih propagandista okupacione mašinerije u Srbiji. Uređuje okupacione listove Obnova i Novo vreme i sa simpatijama piše o prilikama nakon pobede nacista. Takođe je afirmisao aktivnosti kvislinške vlade i dokazivao objektivnost okupacione štampe.
Našao se u jednom od poslednjih vozova kojima su okupatori i njihovi saradnici napustili Srbiju. U prvo vreme se skrivao po šumama Austrije, da bi se na kraju skrasio u Francuskoj gde se do kraja života bavio antijugoslovenskom propagandom.
Kao junak Velikog rata, Krakov je kraj Drugog svetskog rata dočekao kao izdajnik, saradnik okupatora, fašista, narodni neprijatelj, plaćenik, doušnik nemačke policije, kvisling.
Sve ovo je uticalo da, u posleratnim decenijama, njegovo delo bude marginalizovano. Tek će krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina minulog veka biti obnovljeno zanimanje da radove Stanislava Krakova. Tako je ostalo zabeleženo da je njegov film Za čast otadžbine koji je snimao tridesetih godina prvi put u celosti prikazan tek 1993. godine pod izmenjenim naslovom Golgota Srbije.
Danas je, zahvaljujući ediciji Službenog glasnika, celokupno književno delo Stanislava Krakova dostupno domaćoj publici koja sama može da bira da li će ili neće da čita dela ovog neobičnog i svestranog čoveka.
Piše: Milan Aranđelović
