Da li će francuski crtač stripova na ničijoj zemlji u hotelu na kraju sveta uspeti da nacrta svoju prvu junakinju i kako će mu Kim Džong Un i prelepa devojka sa poremećajem u ishrani pomoći u tome?
Sokčou je grad na krajnjem severu Južne Koreje. Toliko je severno da je nekoliko godina bio i deo Severne Koreje, da bi se tokom primirja ustalio u južnoj državi Korejskog poluostrva.
Nastao kao ribarsko naselje zbog svog pogodnog položaja postaje važna luka u kojoj i najveći brodovi sa lakoćom pristaju i isplovljavaju. Docnije se kopnenim i vazdušnim putevima povezuje sa Seulom i postaje glavno čvorište za transfer rudnih bogatstava.
Danas je ovaj grad čuveno turističko odrediše poznato po prelepim plažama, izvorištima mineralne vode, terenima za golf i ukusnim plodovima mora. Mnogi turisti dolaze privučeni i blizinom demilitarizovane zone, ničije zemlje duge dve stotine i pedeset, a široke četiri kilometara.
I dok tokom letnjih meseci ovo veliko odmaralište buja od života u zimskom periodu ono leže u zimski san specifičan za ovakva mesta.
U gradu bez turista lokalno stanovništvo u hibernaciji čeka narednu sezonu.
Upravo je to vreme i mesto na kome započinje roman Zima u Sokčou, prvenac evropske književnice korejskog porekla Elize Sue Disapen.
Zimski san grada prekida dolazak stranca. On je francuski crtač stripova koji se iznenada pojavljuje u Sokčou, čini se samo da bi nekoga trgnuo iz dremeža. Taj neko je naratorka romana, mlada svršena studentkinja književnosti, koja se nakon diplomiranja vratila u zavičaj kako bi bila sa svojom samohranom majkom. I sama dete ljubavi Korejke i Francuza ona dobro zna, poučena majčinim životnim iskustvom, kako mora da se čuva i pazi od slatkorečivih galskih potomaka. Sa druge strane, ovaj Francuz nije tipičan. Malo progovara. Ćuti. Crta. Cepa nacrtano.
A kada progovori priča o Mopasanu, Monetu, o bojama svoje Normandije. Sve ovo za studentkinju francuske književnosti deluje neodoljivo privlačno. A, opet, hladnoća Sokčoua kao da je zamrzla njenu volju za pokretom.
Zato se dodiri dve duše obe u potrazi za savršenstvom, on kroz crtež, a ona kroz svoje telo iscrpljujući ga gladovanjem, mora dogoditi na marginama priče.
Komuniciraju kroz neizgovoreno, između redova, svojim odsustvom ili izbegavanjem pogleda.
Nije slučajno što autorka kao mesto radnje bira baš demilitarizovanju zonu. Ničija zemlja, teritorija između svetova koja ne pripada nikome, simboliše ono gde se nalaze junaci priče. Bojeći se da će biti povređeni, izbegavaju da se zaista povežu sa bilo kim. Ona je u nekoj „kao vezi“ sa prelepom momkom koji želi da postane maneken i model i kome je samo fizički izgled na umu, dok on crta svog junaka uporno izbegavajući da mu nacrta draganu.
Bez kontakta sa drugima ni sami ne mogu pronaći svoje granice i otkriti sebe. Jer bez granica i države prestaju da postoje i postaju ničije zemlje bez identiteta.
Zima u Sokčou je znalački napisana knjiga u kojoj autorka na ne mnogo strana ume da prikaže čitav jedan mikrokosmos ljudskih sudbina i priroda. U pitanju je priča o otuđenosti, izolovanosti, o potrazi za drugima i, pre svega, za sobom.
Piše: Milan Aranđelović
