Malo je primera dobre domaće autobiografske, ispovedne, proze. Razlog ovome bi, pre svega, valjalo tražiti u tome što je autorima veoma teško da naprave emotivnu distancu u odnosu na tekst. Zato veoma lako upadaju u zamku patetike. Autori ispovesti kao da žele da odmah izbace sve iz sebe i onda zatrpavaju čitaoce neselektovanim sadržajima, često bez nekog reda i konca. Pristupaju pisanju knjige kao nekoj vrsti vođenja dnevnika.
Drugi razlog je što ovakav vid proze pišu, mahom, oni koji i nisu pisci, oni koji nemaju iskustva u pisanju jer im ciljevi nisu u domenu književnosti, već u ispovedanju zarad ispovedanja (ili, ako su u pitanju ljudi iz sveta zabave i šoubiznisa, lake dodatne zarade na konto svoje popularnosti i prepoznatljivosti). Zato bi trebalo paziti kada biramo ovu vrstu literature.
Kada je u pitanju Soba Marka Srejića (izdanje Bloger fest) čini se da su izbegnute sve zamke o kojima smo govorili. Srejić je, pre nego što je prionuo na pisanje svoje ispovesti, sačekao da prođe sasvim dovoljno vremena da se “prašina slegne“, da emocije sazre, da dođu na svoje mesto i da se na život pogleda nekim drugim očima. Trideset godina je Srejić držao svoju priču u sebi. Bilo je potrebno ne samo da odluči da piše, već i da sve o čemu piše ostavi daleko iza sebe. I to ne samo u vremenskom i psihološkom, već i u fizičkom smislu. On nam, iz današnje pozicije uspešnog, srećnog i ostvarenog čoveka sa karijerom u Beogradu, pripoveda priču o dečaku iz malog mesta u unutrašnjosti. Uplašenom, malom, na hiljade načina povređenom i usamljenom detetu prepuštenom na milost i nemilost srpske provincije i bezosećajnosti prostog puka. Ako ne možete zamisliti kako je to biti gej dečak u Lozoviku (kraj Velike Plane kraj Smedereva kraj Beograda) onda ćete mnogo toga saznati iz Srejićeve knjige.
Vrlo dobro znam šta je problem sa ovakvima kao što sam ja – strah! Ogromna količina straha. Divim se ljudima koji bez straha od prvog trenutka koračaju pravo, bez osvrtanja, bez saplitanja o kamenje na putu, bez prezanja od onoga što je iza ugla.
Osim vremenske, emotivne i prostorne distance autor takođe ne upada ni u zamku brzopletog nabacivanja emocija i potresnih događaja. Roman Soba je nastajao u periodu od dve godine, polako, bez neke velike potrebe da bude završen u nekom određenom roku. Srejićeva ideja je bila da napiše to što ima, ma koliko to pisanje trajalo. Bez žurbe, jurnjave i potrebe da se sve „ispljune“ sada i odmah. Očito je da ova knjiga ima jasno zacrtan plan i šemu na osnovu koje autor pažljivo plete svoju pripovest. Otkrivajući nam postepeno svoju istoriju, poput istraživača koji na raspolaganju ima samo baklju, autor nas vodi kroz tunele svoga najranijeg života. Kroz pripovest o detinjstvu, priča sazreva uporedo sa samim junakom, tako da tu nema nikakvih disonantnih tonova. Kao i u svakom životu, te i u ovakvom kakav je bio Srejićev, priča ide svojim prirodnim tokom, bez spojlera i otkrivanja događaja pre nego što su se oni zaista i dogodili. Tu su teg blagi nagoveštaji, čisto da nas zadrže prikovanim za knjigu.
Soba, takođe, nije delo nekoga ko ne zna da piše i ko se oslanja samo na talenat. Ne. Marko Srejić je novinar sa iskustvom koji je godinama pekao zanat i koji zna kako se piše. Novinarstvo ga je naučilo kako da napiše jasan, lako razumljiv i čitljiv tekst, a da ne upadne u zamku skribomanije i preteranog komplikovanja načina na koji se piše. Jasno je i da Srejić nije, pre svega napisao, ali i objavio ovu knjigu sa isključivim komericijalnim ciljem.
Iz svega iznetog možemo zaključiti da je Srejić bio prava osoba za pisanje ovakve knjige. Dovoljno ličan da nas emotivno pogodi (i razbije), a, opet, neophodno distanciran i profesionalan, da bi nam priredio lepo napisano i lako čitljivo delo.
Česta osvrtanja pomogla su mi da naučim šta ne treba ponoviti, a saplitanja su mi dala još bolju poziciju da se podignem sa zemlje i uhvatim zalet.
Posebnost ove knjige nije samo u ispovesti o odrastanju jednog gej dečaka u maloj i zatucanoj sredini kakve smo već dosta puta čuli. Soba je sve samo nije obična i uobičajena priča. Tako da u njoj, osim standardnih i očekivanih stvari kakve su homofobija male sredine, vršnjačko nasilje, nerazumevanje najbližih i strah (ali i velika želja) od uspostavljanjem emotivnih veza, u ovoj priči otkrivamo i njene osobenosti koje je čine, gotovo, unikatnom. U knjizi Srejić po prvi put u životu iznosi neke događaje iz svog života o kojima ni njegovi bliski prijatelji nisu imali pojma. Po prvi put svi, ali baš svi, Srejiću znani i neznani mogu otkriti neke najintimnije detalje iz njegovog života. Uzdržaću se od upotrebe fraze „šokantni“ jer navode misli ka, emocija lišenim, vodama estrade, ali ću morati da kažem da su iznete činjenice potresne i uznemirujuće. Hrabrost ove pripovesti nije u autovanju seksualnosti, već u autovanju jednog bolnog i mučnog života. „Najteži posao nije bio napisati knjigu“, rekao je Srejić za IDJTV tokom promocije svoje knjige. „Najteže je bilo kada sam iščitivao sve i proživljavao ono o čemu pišem“.
Srećom po autora, taj deo života je ostao zauvek iza njega, a Soba je upravo jedan od načina na koji je želeo da stavi konačnu tačku na njega. Neke rane će ostati zauvek, ali kako već kažu „ožiljci su tetovaže samo sa boljom pričom“.
Želim da počupam ovaj korov, da ga odstranim iz korena. Neće ići to tako lako, znam. Moj strah i ja prijatelji smo već godinama, a prijatelje ne možeš tek teko da otpišeš.
Čini se da je u ovoj knjizi i LGBTQ+ zajednica konačno našla pravog glasnogovornika. Našla je portparola koji je uspeo da krene tragom Ničeovog samoprevazilaženja ka putu ka natčoveku (možda će čitanje ove knjige i drugima ukazati na jedan od mogućih staza ka tome). Pronašla je čoveka koji je dovoljno odmakao u tome da zna kako da na pravi način prenese svoje emocije i poruku na način dovoljno jasan, nedvosmislen i razumljiv svima koji su dovoljno hrabri da se, zajedno sa Markom, zatvore u njegovu sobu kako bi se najzad otvorili.
Piše: Milan Aranđelović
