Snežana Kanački je rođena 27. januara 1987. godine u Beogradu. Studirala je biomedicinu na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Završava prekvalifikacione studije na tehničkom fakultetu Mihajlo Pupin u Zrenjaninu. Pisala je kratke priče, bavila se muzikom, svirala je gitaru u pank bendu, pevala u horu Abrašević i Lola. Trenutno radi kao kuvarica u jednom restoranu. Nedavno je objavila prvi roman Polaris – poslednji grad. Ovo smo iskoristili kao povod da popričamo sa njom.
- Zašto ste odlučili da Vaša prva knjiga bude u žanru naučne fantastike?
Oduvek sam volela naučnu fantastiku. Još kao mala sam gledala filmove na tu temu, a kasnije čitala knjige. Prosto me fascinira taj pojam i šta će se sve desiti u budućnosti. Htela sam da predstavim svoje viđenje sveta u 28. veku.
- U pitanju je distopija. Da li se Vi optimista ili pesimista glede budućnosti čovečanstva?
Rekla bih da sam pesimista. Ne verujem u svetlu budućnost. Možda surovo zvuči, ali to je neko moje viđenje i ne mora biti tačno. Prosto vidim dokle nas dovodi želja za novim i boljim životom, a to se sve odražava na našu planetu. Sav materijal koji smo uzeli od nje ne možemo nikada da vratimo.
- U Vašem romanu junaci kao da žale za današnjim svetom, svetom koji su izgubili. Da li danas, uprkos svemu, živimo u najboljem od svih mogućih svetova?
Polaris je u poređenju sa današnjim svetom siromašan, nepotpun, ali i siguran donekle. Kada je čovečanstvo došlo do ivice prošlosti, tek tada se probudilo. Naravno da im nedostaje ono što više nemaju. Zamislite da sada nestane jedan čitav kontinent. U njihovom svetu je nestalo šest!
- Kako Vi vidite budućnost kroz nekoliko vekova? Biće slična kao ona u Vašem romanu ili ne?
Moje viđenje je direktno povezano sa onim što pišem. Drugi deo sage govori o svetu u 23. veku. Tada se dešava vrhunac propasti. Nadam se da nećemo tako zavštiti, ali je donekle i moguće.
- Da li će u budućnosti postojati klasične papirne knjige ili ćemo književnost konzumirati sa ekrana ili u pilulama?
Zanimljivo pitanje, verujem da će postojati neki vid koji je nama sada stran i nezamisliv, ali verujem da će knjige opstati, pa makar kao kolekcija nekog futurističkog bogataša.
- Koliko sam shvatio Vi ste inženjer koji trenutno radi kao kuvarica koja piše knjige? Da li možete da nam malo bolje objasnite tu zavrzlamu?
Mislim da to kod nas u Srbiji nije toliko strano, uglavnom ljudi ne rade ono za šta su se školovali. Za vreme studija sam radila po fast fudovima, picerijama… Kad sam shvatila da ne mogu da nađem posao u struci, privremeni posao je postao stalni… Samo što više ne radim u piceriji, već u jednom beogradskom restoranu kao kuvarica. Oduvek sam volela da pišem. Pošto sam studirala biomedicinsko inženjerstvo, nije mi bio stran pojam novih tehnologija, bilo mi je lakše da neke činjenice ubacim u svoje priče.
- Pripremate i jednu zbirku priča. Da li nam možete reći nešto više o tome?
U pitanju je zbirka horor priča Priče za besanu noć vol 1, gde sam začetnik ideje, i jedan od autora. Rukopis je predat, samo čekamo odobrenje neke kuće i moj prvi projekat sa grupom autora će ugledati svetlost dana.
- Koji su Vaši književni uzori?
Sestre Bronte, Den Simons, Robert Heris.
- Da li u ovo doba književne hiperprodukcije imamo vremena da se vratimo nekim knjigama koje smo već pročitali? Da li Vi imate neke knjige kojima se rado vraćate?
Književnost je u nekoj trci sa ostalim granama umetnosti, kao i antiumetnosti. Drago mi je što postoje platforme gde možete i sami objaviti knjigu, pa makar i u elektronskoj formi. Ali smatram da klasike ništa ne može da zameni niti pregazi. Knjiga kojoj se stalno vraćam ne neprikosnovena Džejn Ejr.
- Šta trenutno čitate?
Započela sam knjigu Četrdeset dana, od domaćeg autora Uroša Timića.
- Koje knjige možete preporučiti posetiocima Bookvara?
Ukoliko vole naučnu fantastiku i horor, preporuka je da čitaju Den Simonsa, za istorijske trilere, tu je Robert Heris, a nešto novo na polju epske fantastike je naša autorka Nataša Vajić i njen roman Sudbina Strijelca. Topla preporuka!
Razgovarao: Milan Aranđelović
