Roman „Belo se pere na devedeset“ slovenačke autorke Bronje Žakelj, koja je u srpsku prestonicu došla uz podršku ambasade Republike Slovenije, predstavljen je pred beogradskim čitaocima. O knjizi su, pored autorke, govorile i marketing menadžerka i autorka podkasta Jelisaveta Miletić, urednica u Laguni Nevena Milojević, kao i naša čuvena glumica Anica Dobra, koja je i čitala odlomke.
Roman „Belo se pere na devedeset“ u Sloveniji ima status bestselera, jedan je od najvećih književnih hitova poslednjih decenija u toj zemlji, ima odlične književne kritike, preveden je na mnoge jezike i dobitnik prestižne nagrade „Kresnik“ za najbolji slovenački roman. Do Lagunine urednice nevene Milojević stigao je zahvaljujući Bronjinoj slovenačkoj izdavačkoj kući Beletrina.
„Mene je odmah očarao pripovedački glas romana“, rekla je na samom početku urednica Nevena. „Način pripovedanja je vrlo specifičan i do tog trenutka nisam bila pročitala ništa slično. Od samog početka sve se pripoveda vrlo direktno i naglo, iz perspektive deteta, i sve vreme sa jednakim entuzijazmom, oduševljenjem i ljubavlju, bilo da se radi o malim kućnim ritualima, ili o velikim stvarima koje čine jedno detinjstvo. Pomislila sam da je veoma mudro uzeti dete kao junaka koji vraća čitaoca u prošlost, u jedno bivše doba. Ja sam, pre svega, privučena Bronjinim stilom, počela da se zalažem za njenu knjigu, koja govori i o odrastanju i o bolesti. Ali ono što je preporučuje svima jeste jaka nostalgična nota, koja se razvija u zreo, višeslojan roman.“
Jelisaveta je znala da će joj se roman dopasti još od trenutka kada je pročitala njegov opis na koricama.
„Pomislila sam da će to biti knjiga o jugonostalgiji, o jednom prošlom dobu, o raspadu jedne zemlje. Ali, što sam više čitala, shvatala sam da je suština knjige mnogo dublja, intimnija, potresnija. Autorka mi je zadala nekoliko ozbiljnih udaraca u stomak dok sam čitala i još se od njih nisam u potpunosti oporavila. Ono što mi se odmah na početku svidelo jeste dečji glas kojim se zapažaju i objašnjavaju stvari. Bilo mi je zabavno, na primer, kako Bronja svakog od svojih rođaka objašnjava kroz kosu, odnosno opisujući koliko je ko ćelav. Tu je i način na koji devojčica Bronja zamišlja kako vena puca u glavi, a rak kao nešto što mili kroz telo. To me je podsetilo kako sam ja kao mala shvatala te stvari. Dopalo mi se i kako teške situacije objašnjava na faktografski način, izbegava svaku vrstu patetike, a opet prenosi i teskobu u kojoj se osoba koja je bolesna, ali i one koje su oko nje, nalaze. Ne liši nas osećaja koji nam ostaje u stomaku, a izbegla je patetiku. Njen roman me je podsetio na knjigu ’Pamtivek i druga doba’ Olge Tokarčuk, koja je takođe pisala o raznim porodicama kroz jedan vremenski okvir i šta se se sve strašno likovima u tim porodicama dešava. Međutim, ona ih, baš kao i Bronja, objašnjava vrlo kratkim i jasnim rečenicama, pa mi, iako nema senzacionalizma, sve bude još teže.“
Kada uz roman stoje epiteti, kao što su „bestseler“ i „najveći književni hit u poslednjih nekoliko decenija“, to za svakog autora nesumnjivo mnogo znači. A Bronja kaže da je njoj značilo još i više, jer joj je došlo kao ogromno iznenađenje.
„Kad je Beletrina odlučila da objavi knjigu, mislila sam da ona nije loša, ali da je niko neće čitati, pošto se radi o autobiografiji nekoga koga niko ne zna, kao i zbog toga što se knjiga bavi temama o kojima niko ne želi da priča, pogotovo u današnjem društvu. Živimo u društvu ’terora sreće’, gde za takva pitanja nema mesta, skrajnuta su. Ali, desilo se sasvim suprotno i baš ova pitanja što su mene nekad gurala u samoću, u tišinu, odjednom su, kroz brojne intervjue i nastupe, postala deo javnog diskursa. I to više znači od epiteta. A još više znači to što su čitaoci tako otvoreno prihvatili moju knjigu, našli su se u njoj, pisali su mi da su o nekim od mojih tema već čitali mnogo puta, ali da ovako intimnu i iskrenu priču nisu našli. U mom romanu su našli neke tragove svojih misli, koje sam ja pretočila u rečenice i to je ono što je za autora u stvari najbitnije. Zahvaljujući romanu ’Belo se pere na devedeset’, mnogi su se osećali manje usamljeno. Ja znam kako je kad se osećaš tako, pa mi zato te njihove reči sijaju jače od bilo kog epiteta koji stoji uz knjigu.“
Glumica Anica Dobra je otkrila da je, nasuprot onima koji su se posle čitanja Bronjine knjige osećali manje usamljeno, ona imala veliku potrebu da nekoliko dana bude sama, kako bi mogla da „otpusti“ emocije koje je roman u njoj izazvao.
„Moja veza sa romanom je ta što mi je ponuđena uloga u filmu koji se po njemu snima. Snimanje počinje u maju, a ja posle čitanja knjige i scenarija tri dana nisam mogla da se javim producentu, jer sam znala da ću početi da ’ronzam’, kada počnem da pričam o tome. S druge strane, on je moje nejavljanje protumačio kao nesumnjivo ne, pa sam u jednom trenutku znala da moram da mu dam odgovor. Na svu sreću, kad sam ga pozvala, bio je na nekom događaju i rekao mi je da ne može da priča, na šta sam mu ja odgovorila: ’Odlično, samo da znaš da je ovaj poziv moj pristanak’. I knjiga i scenario udaraju u solar pleksus direktno, jako. Ako neko ko je otuđen pročita ovaj roman, sigurno će postati empata, a onaj ko je empatičan doživeće katarzu. I ja sam vrlo ponosna što sam deo ovog projekta. Glumiću Bronjinu baku Dadu, koja je stub cele ove priče. To će za mene biti velika transformacija, veliki izazov, verovatno nešto najbolje što sam sebi glumački mogla da poželim u ovom životnom dobu. Bude li film imao delić emocije koju ima roman, znam da će biti gledan na eks-jugoslovenskim prostorima.“
Bronja je na promociji otkrila i to da samo pisanje romana nije na nju imalo autoterapeutsko dejstvo, već da je počela da piše pisanja radi, ne bi li u svoj život unela kreativnost, koja joj je na bazičnom poslu nedostajala.
„Mnogi kažu –’piši, biće ti lakše’. Za mene to ne vredi. Meni je bilo potrebno nekoliko koraka više. Trebalo mi je da se knjiga odštampa, a onda dalje da se pročita i da o njoj počne da se priča. I tek kada je došlo do dijaloga sa čitaocima, za mene je došlo do neke vrste terapije, jer je tek tada bila prekinuta ona užasna tišina koja je usledila posle smrti moje majke. Nakon njene smrti niko o njoj više nije pričao, ni kod kuće, a kamoli u školi. I ja sam sa 14 godina sa tim ostala sama. I ima tu još stvari koje sam sagledala tek kroz pogled čitalaca. Mnogo sam razmišljala o tome kako sve te svoje misli staviti na papir i minimalistički pristup mi se činio kao jedina mogućnost, jer neće ugušiti jak sadržaj. Taj pristup mi je omogućio da dam prostor ironiji i humoru, jer humor mi je bitan, ne samo u pisanju nego i u životu. Učinilo mi se da bi se tako najautentičnije mogli prikazati brutalni momenti, pogotovo u drugom delu romana, gde se susrećem sa raspadanjem, prolaznošću, sa svim gubicima. Mrzim patetiku i nisam htela da je u mojoj knjizi ima makar i u tragovima. Za doprinos iskrenosti i intimnosti, mnogo znači to što sam se obraćala svojoj majci, i što je sve u prezentu. Stalno sam tražila neke alate, ritam u rečenicama, neuobičajen red reči, kako bi interpretacija pročitanog bila što bliža stvarnom iskustvu“, rekla je, između ostalog, Bronja Žakelj, koja se posle promocije družila sa brojnim čitaocima koji su došli da čuju razgovor i da dobiju potpis u knjizi.
