Da li je knjiga „Soba za goste“ Andree Barc o razuzdanoj trojci i previše razuzdana?
Polako počinju da se pojavljuju i srpski prevodi naslova napisanih i(li) smeštenih u doba pandemije i zaključavanja.
Svet pandemije
Jedna od tih knjiga je i Soba za goste, koju je nedavno, u prevodu Dubravke Srećković Divković, objavila Laguna. Junaci ove knjige žive u izolaciji i u svetu gde okupljanja nisu dozvoljena, nose maske, „rukuju“ se laktovima, u redovima stoje na distanci i pucaju po šavovima. Autorka Andrea Barc sve ovo vešto tka u sam zaplet priče.
View this post on Instagram
Ironično je da je njena prošla knjiga, Nikad nismo bile ovde, bila o putovanjima u daleke i egzotične destinacije, dok je ova osuđena na domaći enterijer.
Još jedna stvar ovu knjigu udaljava od prethodne. Naime, dok u njenom trećem romanu (u Srbiji prvom objavljenom) homoerotika između junakinja može samo da se nasluti i to uz dosta dobre volje (i paranoje) čitatelja, četvrta knjiga je direktnija i eksplicitna.
Emotivni odnosi
Ono što ove dve knjige povezuje jeste istraživanje komplikovanih odnosa između žena. Autorka pritom koristi neizvesnost i zlokobni prizvuk same priče kako bi proširila raspon emocija koje ženski likovi obično imaju u fikciji.
Ljubavni trougao u romanu, koji prerasta u četvorougao, a širi se i dalje, u kome se nalazi samo jedan muškarac, ostavlja dovoljno prostora autorki da istražuje emotivne i erotske odnose između žena. Otvorenost kojom Barc ovaj put pristupa temi ima korene u njenom ličnom životu. U svojim izjavama zahvalnosti na kraju knjige ona čini poseban naklon svojoj partnerki koja joj je pomogla da, posle trideset i četiri godine života kao strejt osoba, najzad prihvati svoju biseksualnost i počne da živi (i, očito, piše), punim plućima.
Plakanje preko zuma
Brac je u jednom intervjuu otkrila kako je te 2020. godine bila „zarobljena“ u svom stanu sa mačkom, odvojena od sveta, i kako roditelje i prijatelje nije videla više od godinu dana. Svake nedelje je, preko zuma, kukala psihijatru kako je, sa trideset i četiri godine taman bila spremna za ozbiljnu vezu, kada se dogodila pandemija i lokdaun.
„Rekao mi je da mogu da se viđam sa ljudima na otvorenom“, otkrila je u intervjuu za Shondaland. „Onda sam ponovo instalirala neke aplikacije za upoznavanje i kada je trebalo da čekiram da li me zanimaju muškarci ili žene, pomislila sam, ma neka ide život, već sam odsečena od celog sveta, i označila da me interesuju oba pola.“
View this post on Instagram
Ova knjiga predstavlja svojevrsnu vrstu autorkinog autovanja koja čitaocima razotkriva i sebe i svoju intimu.
Trojka
Onaj poznati kalustrofobični osećaj tokom pandemije guši Keli i njenog dugogodišnjeg momka koji upravo planiraju venčanje u nemogućim uslovima. Teskoba koja ih pritiska tera ih da se, makar fizički, udalje jedno od drugog. Očajna Keli odlazi kod Sabrine, svoje drugarice iz srednje škole koja je sada uspešna spisateljica erotskih trilera. Sabrina i njen suprug Nejtan, koji radi za američku vladu, žive u glamuroznoj vili u Virdžiniji ograđenoj dvostrukom ogradom. Jedini plan koji imaju jeste da probaju da se što više opuste i uživaju dok globalna pandemija traje.
Međutim, zatvoren prostor je đavolje igralište za otvoren um, i njih troje polako započinju emotivne i erotske igre u kojima neprekidno proširuju granice.
Nesigurna i nepoverljiva Keli konstantno preispituje, ne samo sebe, već i odnos sa ovim ljudima, ali i njih same. Paranoja je tera se svaku situaciju i izgovorenu reč vaga mnogo prodobnije nego što bi trebalo. I polako shvata da nešto zaista nije u redu. Devojka koja je pre nje bila pozvana u njihov bračni krevet je nestala, a fizička sličnost između njih dve je neverovatna. Keli počinje da se pita šta se dogodilo sa njenom prethodnicom, ali, pre svega, koliko je ona bezbedna.
Večita žrtva
Ono što čitaoci ranijih dela Andree Barc znaju, jeste da nikome ne valja verovati. Čak ni glavnoj junakinji koja nam priču. Kako bi pojačala efekat jezive neizvesnosti autorka slika glavnu junakinju kao prilično nedopadljivu. Keli je naivna, infantilna, ali i egocentrična i manipulativna osoba koja ne shvata da neprekidno iskorišćava druge, već uvek sebe vidi kao žrtvu.
Ko može imati poverenja u ono što kaže takva osoba? Zbog ovoga čitaoci polako gube čvrstu tačku oslonca, a jeza, uzbuđenje i neizvesnost rastu do neba.
Autorkina katarza
Iako je Barc vešta i iskusna pripovedačica čini se da je dužina priče uzela danak. Ono što je funkcionisalo u prošloj knjizi na manjem broju strana, ovde prestaje da radi jer se priča rasplinjuje. Iako vešto gradi svet u kome će se odvijati radnja, sve to traje predugo (možda je i malo kridnž), kao da neprekidno odlaže pravi početak. Isti problem se nalazi i na kraju. Uprkos neočekivanim obrtima autorka, poput Tolkina, ne zna kada bi trebalo da završi knjigu.
Nakon uzbudljive knjige Nikad nismo bile ovde i zanimljive premise o paru koji poziva treću osobu da im se priključi da bi shvatila da je devojka pre njen nestala roman Soba za goste je delovao kao nešto što se ne bi trebalo propustiti. Iako je knjiga definitivno katarzična za autorku, onda čitaocima ne pruža zaokružen osećaj zadovoljstva nakon čitanja.
Piše: Milan Aranđelović
