1. Problemi i kako ih rešiti
Na nedavnoj tribini posvećenoj književnosti za decu u Kulturnom centru Grad grupa sagovornika koja se na različit način bavi ovom oblašću pokušala je da sa više strana osvetli položaj dečje književnosti u Srbiji. Bilo je reči o potcenjivačkom ili u najboljem slučaju ravnodušnom odnosu državnih institucija, medija i uticajnih književnih krugova za stvaralaštvo za decu u celini, pa tako i dečju književnost, dok je s druge strane primećeno opadanje kvaliteta tekstova za decu, kao i nedostatak novih imena na ovom polju. Krug je potpun: zahvaljujući nevidljivosti u medijima, nedostatku državne potpore, nagrada koje uz plakete i zahvalnice donose značajniju finansijsku podršku, ili bar neku vrstu šireg društvenog prestiža, retki su mladi ljudi koji odlučuju da se oprobaju u ovoj oblasti, a i oni koji pokušaju – pod utiskom preovlađujućeg shvatanja da je stvaralaštvo za decu manje vredno i “lakše” od stvaralaštva za odrasle – često ne ulažu dovoljno truda i pristupaju tom poslu olako (u tome su se složili direktorka Kreativnog centra Ljiljana Marinković, dugogodišnji urednik dečjeg programa RTS-a Vladimir Andrić, Diana Kržanić Tepavac iz organizacije za pozorište za decu i mlade ASSITEJ, te Jasminka Petrović, poznata autorka za decu koja je bila i koorganizatorka tribine ispred nvo “OK-Obrazovanje i kultura”).
U tom smislu bilo je korisno uporediti praksu kod nas i onu u razvijenijim zemljama. U Skandinaviji su autori za decu priznati i cenjeni, a postoji čitav niz državnih mera, potpora i nagrada koje im omogućavaju da nesmetano rade. Društveni ugled dečijih pisaca na severu Evrope očigledan je i na primeru Sajmu knjiga u Beogradu 2010, na kom se delegacija iz Švedske predstavila sa čak polovinom dečjih pisaca. U Engleskoj, pak, država ne brine u tolikoj meri o položaju pisaca za decu – objasnila je urednica Odiseje Marija Vukosavljević – ali su opšta klima, sistem vrednosti i raspoloženje medija takvi da podržavaju autore koji se bave dečjom kulturom, što opet rađa interesovanje sponzora koji se uključuju u proces izdavanja knjiga ili finansiraju vredne nagrade. U oba slučaja postoji razvijena svest o tome da će današnja deca za koju deceniju biti nosioci društvene energije, i da od toga da li se kod njih sistematski razvijaju kreativnost, maštovitost, sposobnost samostalnog razmišljanja, tolerancija i senzibilizacija za socijalne probleme koji ih okružuju – zavisiti i sudbina datog društva.
Na adresu organizatora tribine stiglo je pismo podrške Hrvatskog društva pisaca za decu i mlade, u kom se naglašavaju slični problemi i otvorenost za saradnju na regionalnom nivou. Time je bačeno svetlo i na jednu okolnost koja govori o izvesnoj pasivnosti – neki bi rekli i skromnosti – dečjih pisaca: za razliku od gotovo svih drugih umetničkih oblasti, stvaraoci koji se bave kulturom za decu u Srbiji i dalje nisu organizovani, a osnivanje pionirskog udruženja, bilo da to bude udruženje pisaca za decu, ili šire: stvaralaca za decu, mogao bi biti prvi korak ka promeni nepovoljnog stanja u ovoj oblasti.
2. Iz aktuelne produkcije
Kada je reč o aktuelnoj produkciji u Srbiji, postoje autori koji, uprkos lošim uslovima, stvaraju vredna književna dela koja mogu stajati rame uz rame sa knjigama Duška Radovića, Jovana Jovanovića Zmaja i drugih klasika dečje književnosti. Budući da je književnost za decu u Srbiji i dalje u velikoj meri konzervativna oblast, u ovom izboru osvrnućemo se na knjige koje se izdvajaju kvalitetom, kao i na one koje nastoje da se bave osetljivim temama i pomeraju granice.
Knjige Jasminke Petrović prevođene su na preko 20 jezika, po njima su igrane pozorišne predstave u Srbiji i drugim zemljama, a ono po čemu je ova autorka posebno prepoznatljiva je hrabrost da se bavi zapostavljenim temama koje su i dalje tabui u našem društvu. Na podsticaj uredničkog tima Kreativnog centra napisala je svoju do sad najpoznatiju knjigu “Seks za početnike”, na kojoj je sarađivala sa psiholozima, pedagozima i samim mladim čitaocima, i uspela da na pristupačan i često duhovit način obradi sve manifestacije seksualnosti, uključujući i homoseksualnost. Za izdavačku kuću Odiseja po istom principu je napisala roman koji govori o sve češćoj pojavi anoreksije i izgladnjivanja među devojčicama (roman “35 kalorija bez šećera”). Među njenim temama su i ratni sukobi iz perspektive dece (“Giga pravi more”), svakodnevni problemi i frustracije mladih (“Ovo je najstrašniji dan u mom životu”), kao i netrpeljivost prema romskoj deci (priča “Silvana šesnaest godina” u zbirci “Prostor za mokrog psa”).
Vladimir Andrić je autor koji se sa uspehom oprobao kako u poeziji (nagrađivana zbirka “Daj mi krila jedan krug”), tako i u prozi za decu (“Kroz gudure Obrenovca” i dr.) i televizijskim formama (“Laku noć, deco”, “Pustolov”). Njegova tradicija je parodijska, koja se može pratiti od nadrealista i Vinavera, pa sve do Andrićevog nekadašnjeg urednika i učitelja Duška Radovića. U njoj ključnu ulogu imaju duhovite igre s jezikom, koje razvijaju maštu kod dece i podstiču samostalno razmišljanje.
Jedan od najosobenijih savremenih srpskih pisaca za decu, Igor Kolarov, autor je nesvakidašnjeg poetskog naboja i veoma originalnog izraza. Njegov fragmentarni poetski roman “Agi i Ema” izlazi iz okvira uobičajenih tema za decu, pošto govori o prijateljstvu dečaka odbačenog u svojoj sredini i jedne krajnje nekonvencionalne starice. Roman je ekranizovan u režiji Milutina Petrovića, kao prvi dečiji film u Srbiji nakon čak 25 godina. I u svojoj novoj knjizi, zbirci priča “Rusvaj”, Kolarov nastavlja da smelo hoda po ivici očekivanog kada je reč o dečjoj književnosti. Fragmentarne i nadasve maštovite priče iz zbirke “Rusvaj” govore o neobičnim prijateljstvima, putovanjima, pisanju knjiga ili svakodnevnim stvarima poput pravljenja ručka, a odlikuje ih i izrazita jezička veština i humor protkan elementima apsurda.
U izboru najzanimljivijih savremenih knjiga za decu mora se naći i roman “Princ od papira” prozaistkinje, pesnikinje i filmske kritičarke Vladislave Vojnović. Radnja knjige smeštena je u savremeni Beograd, prljavu prestonicu sumnjivih poslovnih ljudi i izgladnelih umetnika koji se odaju kriminalu, u kom se prave vrednosti često nalaze na neočekivanim mestima. Interesantan kuriozitet je intertekstualna igra sa romanom “Agi i Ema” Igora Kolarova, u kojoj se likovi iz jedne knjige prelivaju u drugu. Jedina zamerka ovom delu je veliki broj slovnih grešaka, što je propust izdavača, Narodne knjige.
Uz Vladislavu Vojnović, još jedan autor afirmisan u drugim književnim oblastima napisao je izuzetno delo za decu, a to je dramaturg i romanopisac Uglješa Šajtinac. Njegov kratki roman za najmlađe čitaoce “Vetruškina ledina” osvaja vrhunskom poetičnošću i izvesnom dozom banatske melanholije, a draž knjizi daju i ilustracije koje svojom svedenošću zapravo otvaraju prostor za domaštavanje. Zbog te naizgled jednostavne, ali zapravo majstorske kombinacije postepenog razvijanja radnje i poetičnosti najvišeg ranga, knjiga je pogodna i za decu s posebnim potrebama.
Romani Mine D. Todorović naslanjaju se na tolkinovsku tradiciju epske fantastike, koja – uprkos velikoj popularnosti među čitaocima – do pojave ove autorke nije dobila svoj pravi pandan u našoj sredini. “Vir svetova” i “Gamiž” klasične motive epske fantastike kombinuju sa motivima proisteklim iz slovenske mitologije i ovdašnjom humorističkom tradicijom, dok ih današnjem vremenu približavaju ekološka svest o velikoj zagađenosti u kojoj živimo, i upotreba savremenog žargona.
Kada je reč o autorima koji nastoje da premoste sve veći jaz između književnosti za decu i stvarnog života dece, tu je i Raša Popov, koji u svom najnovijem romanu “Sofija u kandžama smora” uvodi teme poput vršnjačkog nasilja, agresivnosti navijača, ali i devojčica kojima je ideal celodnevno sedenje u tržnom centru “Ušće”. Kao i u slučaju Narodne knjige, i ovde je izdavač (Udruženje srpskih izdavača Lento) “zaboravio” da lektoriše tekst, što je još pokazatelj opšteg survavanja kriterijuma kada je reč o tretmanu kulture za decu.
Uprkos tek prosečnoj izvedbi, hrabar odabir teme svrstava u ovaj izbor i Ivana Zdravkovića, koji u romanu “Dnevnik dr Globusa” opisuje život doktora-klovnova koji provode vreme u bolnicama zabavljajući decu bolesnu od raka.
Izdanje koje je izazvalo dosta polemike su Srpske narodne bajke za decu XXI veka, proglašene za dečju knjigu godine na Sajmu knjiga 2012. Poznate bajke su adaptirali pisci kao što su David Albahari, Dragan Velikić, Oto Oltvanji, Aleksandra Glovacki i (najvećim delom) Darko Tuševljaković, u pravcu ne samo osavremenjivanja jezičke dimenzije teksta, već i prilagođavanja izmenjenim društvenim uslovima. Iako se ništa ne može zameriti pokušaju da se pojedina izdanja bajki osavremene i na taj način približe današnjoj deci, ostaje i pitanje da li bi – kad je reč o izbacivanju pojedinih motiva poput pasivnog položaja žena ili nasilnosti pozitivnog junaka – bilo ispravnije uticati na sistemske izmene u interpretaciji, u kojima bi se naglašavalo vreme nastanka bajki, elementi koji su univerzalni i oni koji se mogu razumeti samo u kontekstu određenog vremena, koje nikako ne treba shvatati kao model ponašanja. U pogledu stilske pročišćenosti i jezičkih kvaliteta, vidljivu prednost imaju adaptacije istaknutih autora poput Albaharija i Velikića, što zbirku čini stilski donekle neujednačenom.
Tijana Spasić, književna kritičarka i urednica književnog programa KC Grad
Objavljeno u Bookvaru broj 3, 19. 03. 2013.
