Sada kada je Sajam knjiga ponovo otkazan, ponovo je aktuelno pitanje, da li je nama potreban sajam u ovom formatu ili bi ova manifestacija trebalo da se menja i transformiše.
Niko nije bio iznenađen nakon što je prošle godine otkazan Međunarodni sajam knjiga u Beogradu. U tadašnjim uslovima, kada je Evropa, tek izašla iz strogog karantina, bez vakcine protiv Kovida-19, čekala jesen, bilo bi suludo organizovati bilo kakvu manifestaciju na kojoj se, u zatvorenom prostoru, okuplja ogroman broj ljudi.
Činilo se da će ove godine situacija biti malo relaksiranija. Stigle su vakcine, počela je masovna imunizacija, brojevi novozaraženih i preminulih počeli su znatno da padaju. Ipak, u određenom trenutku bilo je jasno da se, makar kada je Srbija u pitanju, stvari ne odvijaju po nekom idealnom scenariju. Naprotiv.
Brojke su ponovo počele da rastu, vakcinacija je počela da stagnira, a zatim je gotovo potpuno stala. I opet nam se sasvim nenadano, nakon leta, približavala jesen. Održavanje Sajma knjiga je ponovo bilo dovedeno u pitanje. Odbor Sajma knjiga je izdavačima predložio novi termin. Septembar umesto oktobra. Izdavači su ponudu isprva prihvatili, a zatim ipak vratili oktobarski termin. Ovo ne treba čuditi one koji su u izdavaštvu gde vladaju određena pravila, odnosno rokovi, koji podrazumevaju Sajam u oktobru, a ne ranije.
Grad Beograd, uprava Sajma i Odbor Sajma knjiga bili su spremni da se Sajam knjiga održi i u postojećim epidemijskim uslovima – uz posetu vakcinisanih i sa negativnim testom i da obezbede besplatan ulaz za one koji bi prvu vakcinu primili tokom Sajma knjiga, kao vid podrške imunizaciji i uspehu manifestacije i da dotiraju 50 odsto troška izlagačkog prostora.
Ipak, ni ovo nije pomoglo i tri udruženja izdavača donela su odluku da i ove godine ne bude održan Sajam knjiga. Kao razloge naveli su epidemiološku situaciju i probijanje roka do kada je organizator trebalo da saopšti konačnu odluku o tome hoće li manifestacija biti održana.
Prevedeno na srpski jezik, izdavači su procenili da im bilo koja ograničenja broja posetilaca i manji broj kupaca od uobičajenog ne bi doneli željeni profit. Ako uzmemo u obzir da određen broj izdavača već godinama bojkotuje ovu manifestaciju, a još neki izdavači su već ranije najavili bojkot zbog pandemije, to bi sve još više smanjilo interesovanje i umanjilo posetu. Verovatno postoji i PR momenat, gde su najveće izdavačke kuće i prodajni lanci, koji su i onako na lošem glasu, procenili da bi im organizovanje i učestvovanje na ovoj manifestaciji pod ovim uslovima donelo više štete, nego koristi i da bi im imidž bio dodatno narušen.
Ovo su sve pretpostavke, a koji su pravi razlozi možemo, sve dok ne steknemo moć čitanja tuđih misi, samo nagađati.
Suština je da je Sajam knjiga i ove godine otkazan.
Ali, da li je to loše ili nije?
Čemu, zapravo, služi Sajam knjiga?
Da li nam je, uopšte, i potreban?
Dok su sajmovi knjiga u inostranstvu pre svega mesta okupljanja izdavača, knjižara, trgovaca knjigama, agenata, prevodilaca, lektora, nastavnog kadra, novinara, kritičara… srpski, odnosno beogradski, odnosno Međunarodni sajam knjiga kao ciljnu grupu i kao glavne posetioce ima obične ljude, ljude koji su došli da kupe nekoliko knjiga. Dakle krajnje konzumente proizvoda. Sve ono što se inače dešava na sajmovima knjiga širom sveta u Srbiji je, tipično za podneblje, ostavljeno za neka drugačija mesta. Mesta sa manje svetla i reflektora.
Naš Sajam je mesto gde ljudi dođu da kupe knjigu, a izdavači i knjižari da je prodaju. Prateći program koji je sveden na druženje čitalaca sa piscima jeste marginalan i sporedan događaj čiji je isključivi cilj da se poboljša prodaja knjiga. Sve ovo je praćeno enormnim gužvama na samom Sajmu, gužvanjem oko štandova, velikom bukom, problemima da se dođe na sam Sajam, kao i cenom ulaznice koja je sve manje simbolična.
Često se čovek zapita čemu sve to? Čemu to cimanje do sajma, guranje, plaćanje skupih ulaznica i svega ostalog?
Ono što je poenta jeste da se u 21. veku, veku interneta, aplikacija i kurirskih službi, izgubila svrha ovog i ovakvog Sajma knjiga koji je, zapravo, vašar (bez pežorativne konotacije) knjiga.
Da li nam je potreban vašar knjiga?
Izdavači i knjižari svoje i tuđe knjige mogu da ponude u svojim knjižarama. Oni koji nemaju prodajne objekte knjige mogu da, pod istim pogodnostima što se tiče cene, ponude na virtuelnim štandovima i knjižarama koji se zovu internet sajtovi ili, bez ikakvih troškova, na društvenim mrežama. Troškovi internet sajtova su daleko manji nego što su troškovi štandova na pravom (čuj mene – pravom) Sajmu knjiga ili u knjižarama. Internet je mesto na kome knjige mogu da se učine dostupnim za kupovinu daleko većem broju ljudi nego što će to ikada biti moguće na nevirtuelnom Sajmu knjiga. Sedam milijardi ljudi su potencijalni kupci na internet knjižarama. Što je mnogo više od nekoliko stotina ili desetina hiljada ljudi koji tokom sedam dana održavanja Sajma posete ovu manifestaciju. Takođe prodaja na internetu nije vremenski ograničena na nedelju dana i to samo tokom radnog vremena. Na internetu knjige mogu da se prodaju i kupuju tokom cele godine neprekidno, kako danju tako i noću, a i tokom praznika. Internet je mesto koje nikada ne spava. Tako da bi i popusti mogli da budu veći uz isti profit. Da ne spominjem da bi ljudi koji žele da kupe knjige bili pošteđeni maltretiranja oko dolaska, ulaska, buke i gužve. Dodatna ušteda bi im bila i na kartama za prevoz (a mnogi na Sajam dolaze iz unutrašnjosti naše zemlje ili iz okruženja) kao i na ulaznicama.
Izdavačima, knjižarima, ali i kupcima bi ovaj način komunikacije i trgovine mogao mnogo više da se isplati u svakom obliku. Svi bi uštedeli novac, vreme i živce.
Šta još nudi „pravi“, nevirtuelni, Sajam knjiga? Druženje pisaca sa publikom i potpisivanje knjiga. Potpisi na knjigama i posvete mogu da se budu obavljene i preko izdavača i knjižara koje svoje knjige prodaju preko internet portala ili u knjižarama. Ništa lakše. To se inače već i radi. Što se tiče druženja sa piscima… Opet, ponavljam, ovo je 21. vek. Sa piscima publika može da se druži i komunicira preko društvenih mreža, kroz virtuelne književne večeri koje se organizuju na Instagramu i preko podkasta, Tik Toka, Fejsbuka, YouTubea… Neposredno druženje je moguće na promocijama koje se, uz mnogo lakše bezbednosne i držanje epidemiološki propisanih mera, mogu organizovati po bibliotekama i knjižarama. Ni to nije nikakav problem. Sve to se već dešava. Upravo sada. I tako već godinama.
Takođe je sve veći broj firmi koje se, preko svojih aplikacija, bave izdavanjem i prodajom elektronskih izdanja knjiga i koje već godinama posluju u Srbiji i u ponudi imaju ogroman broj knjiga domaćih autora, ali i knjiga stranih autora prevedenih na srpski jezik. Za one koji mogu da čitaju knjige sa ekrana, ovo je izvrsno rešenje.
Nekada je postojao jedan, pomalo neformalan i veoma ilegalan, razlog zbog kojeg su izdavači i knjižari mnogo voleli Sajam knjiga. A to je bilo slabo kontrolisanje izdavanja fiskalnih računa što je omogućavalo da trgovci na sajmu sve pare zadrže za sebe, bez plaćanja fiskalnih i drugih nameta. Bila je to, kako su govorili, „čista lova“. U poslednjih nekoliko godina kontrola je znatno pojačana tako da je gotovo nemoguće kupiti knjigu, a da za nju ne dobijete fiskalni račun. Nije nemoguće, verovatno se to i dalje radi, ali u daleko manjoj meri nego ranije. Kazne su takve, a kontrole česte, da se trgovcima, jednostavno, ne isplati da rizikuju.
Trebalo bi spomenuti i sajmove knjiga koji se u određenim vremenskim intervalima održavaju u celoj Srbiji i gde trgovci imaju prilike da ponude knjige i ljudima koji ne žive u Beogradu i nemaju uslova (ili su zbog nekih obaveza propustili) da posete Beograd i njegov Sajam knjiga. Ovi sajmovi se često održavaju na otvorenom prostoru i manje su posećeni tako da se, u jeku epidemije kovida-19, mnogo manje ugrožava zdravlje i život ljudi.
Ako sada odete na Gugl i otkucate „sajam knjiga“, dobićete gomilu linkova koji vas vode ka sajtovima izdavača ili knjižara koje sada, u ovom trenutku, organizuju neke svoje male sajmove knjiga. Sa sve sajamskim popustima.
Ovo je bio neki pokušaj da dođemo do odgovora da li je nama potreban ovaj i ovakav Sajam knjiga, kao i da li nam je uopšte potreban Sajam knjiga. Kako se sada čini, takav Sajam je nepotreban kako kupcima tako i prodavcima. Mnogo veće pogodnosti pruža nesajamska, onlajn, trgovina knjigama, dok Sajam ne da ne pruža ništa više, već otežava situaciju svima, kako ljubiteljima pisane reči tako i ljubiteljima novčanica.
Piše: Milan Aranđelović
