Кada nastaje antijunak? U kom se to trenutku javlja zamisao za fabrikovanjem negativnih osobina kao temelja čovekovog bića? Ako dobro razumemo književnost, ona mora doći kao odraz u ogledalu opšteg vremenskog toka i univerzalnih društvenih preobražaja. U dvadesetom veku ona je umela da odluta od smera u kojem društvo ide, ali bilo bi apsurdno tvrditi da ne postoji nekakav duh, atmosfera koja kruži oko jedne ili više generacije pisaca. U jednom momentu, koji niko ne ume da prepozna, jer se ne da potvrditi datumima, svi su zaraženi istim tonom pripovedanja, i to je onda nemoguće ne prepoznati. Imamo takve pokrete, isuviše su poznati da se o njima ne piše. A od jednog je Nemanja Jovanović dosta naučio.
Кeruak je postavio nešto od osnove, red je da Jovanović tome nešto i pridonese, stvarajući, na prvom mestu, svet kakav svaki dan gledamo, ali o njemu retko kad pišemo. Neimenovani narator romana Rudi (Partizanska knjiga) školski je primer da ime i prezime mogu biti izostavljeni, a da se opet svako poveže sa protagonistom. Generacija stasala u tranziciji, kojoj je svašta obećano pa porečeno, mogla bi u njemu pratiti svoje odsutne karijere, zamagljene snove, obezvređene simpatije. Ne znam zašto me je vitlanje „sjaćentom“ podsetilo na Poštu Bukovskog i onog mrzovoljca što dotura koverte čak i po najvećem pljusku. Imao sam u glavi tu sliku kad je kiša počela i kod Jovanovića da pljušti. Zar depresija uvek mora da krene sa kapima kiše?
Bojim se da ovde nema nikakvog narativa koji bi se dao ispisati. Jedan pa drugi stan, par ulica, četiri žene, jedan „sjaćento“, jedini nazovi „prijatelj“. Sve je u minimumu, a ni „sjaćento“ nije veliki. Čak, štaviše, to je predmetna projekcija naratove ličnosti. Mali, sprčkast, neugledan, nećemo reći bedan, ali nikakav. Pretplatila ga je picerija da dostavlja proizvode mušterijama.
A kako nije bilo preterano zainteresovanih, unajmila je našeg pripovedača da na poručene adrese kontroliše dostavu. U kasne sate, u jutro, u podne, dok „sjaćento“ vergla svoju dotrajalu karoseriju, grad je isti. Ulice su mračne, puste. Кvartovi su uglavnom sirotinjski, žagor psovki. Egzotika je, ako se tako može nazvati, pisac koji veruje u svoju veličinu koju povezuje sa grobljem dokazanih majstora: „Dijalozi. Dijalozi su bitni. Ipak, ja sam majstor opisa…Čehov, Fokner…Tragedija mojih junaka…Balzak.“ Protagonisti je neprijatno u takvom društvu, gde je krajnja dijagnoza „užasan svet. Ambiciozan. Zavidan. Sujetan. Osvetoljubiv.“ A koja je veoma slična ustanovama socijalne pomoći i zapošljavanja gde je sve odavno jasno, gde su tačke nepotrebne, jer se zna kako se stvari završavaju. Neidentifikovana Ana je referent za poslove, mrzovoljna udovica, kojoj je muž umro pre šest meseci i ona se sad žali kako joj se čini da radi na automatu za kokice, jer „slučajeva“ je mnogo, previše. Ona vrišti, zapomaže, lupa slušalicu telefona u plastičnu školjku. Zapoveda, tera napolje, zatvara oči, ali nikad nije mirna, i uvek je besna.
Ako ima ikakve priče ona mora u svakom njenom delu prožeti život narečenog antijunaka. Zapitajmo se da li je on uopšte ikakva antiosoba. Zar odricanje od konvencija u savremenom dobu nije mana, već vrlina? Odbojnost prema institucijama, napor da se ne nasedne na njihove laži, uzurpacije? Da se u takvom sistemu što manje bude kompromitovan? Šta je moral, hrabrost, neustupanje? Savremenu prozu, i isto takve likove ne možemo više čitati po uzoru na devetnaestovekovne pripovetke, gde su ideali poput putokaza na autoputu. Više ne postoji garancija da mio obraz privlači tople usne. Protagonista, ipak, nije budala. Treperi negde, u njegovom mozgu, mora svetleti ta komora, da tih lepih misli, dobrodušnih, vrlih, sigurno još ima, ali ko će se paštiti tražiti ih, kad vreme ne mari, i otkucava, i svaki je sekund dragocen, i bitno je, eto, skratiti dubiozu, ostati na nogama i ići dalje. Narator nije ravnodušan, on i dalje veruje, ali samo u sebe, i baš zato što je na nekoliko nivoa i introvertan, i rafiniran, suptilan, nepoverljiv, on će ostati tu gde je, i boriće se. Već kad zada prvi udarac mi ćemo zaboraviti da je on išta od „anti“, i ponašaćemo se spram toga kao nečeg normalnog, da pravi junak mora imati od svega pomalo: i pokvarenosti i čistote, manu koju svojim odnosom prema društvu pretočava u vrlinu.
Naslovni lik je prijatelj pripovedača, koji na delu pokazuje dokle pripovedač može dogurati, u krajnje nepovoljnim uslovima svojih izbora. On je sličnost, a u isto vreme i suprotnost. Na te dve optike se njihov odnos razvija. Istovremeno bi ga ubio, a i zagrlio. Donekle verujem da je Jovanović svesno gradio taj Rudijev lik, da opazi granicu i stepen izdržljivosti, posle koje naratova ličnost puca, i razgrađuje se. Ako žene poput Lidije i Sonje ispituju modalitete njegovog življenja, nudeći mu se, izazivajući ga, zavodeći prirodnim žarom da se nekome podaju, onda Rudi treba da nastupi kad su opiti završeni, pa se udara krajnja ocena: da li će pripovedač zadržati svoj oblik ili se u kandžama Rudija deformisati. Pripovedač je između Scile i Haribde, ali tek nakratko, jer Haribdu mora pobediti. Možda je ovo previše jaka oznaka za Rudija, ali ne treba se dvoumiti da li je Rudi neko zlo. On to jeste, makar i privremeno, u minutima kada pripovedač ne može da spava, ne može da govori, niti da se iskaže. Poput bauka, i pauka, zapečati misli i uhvati u mrežu. I sve po njegovom mora biti. Toliko da ga se pripovedač u nekom trenutku mora otarasiti.
Jovanović nakon debitantske knjige nastavlja da gradi svoj svet, stvarnosnu nedođiju, gde su korovi otrovni, a plodovi gorki. Svet u kojem nam je muka, gde nas smog guši, a vazduh truje. Gde je sve bezizgledno i bezizlazno.
Sivo, na horizontu, gde je magla.
Piše: Ivan Đurđević
