“Znaš li, čitaoče, šta znači reč “greenhorn”?”
Ovim rečima počinje čuveni roman “Winnetou”, ništa manje čuvenog nemačkog pisca Karla Maya.
Generacije čitalaca odrasle su uz ovo delo o Divljem Zapadu, a imena ovog poglavice Apača, njegovog krvnog brata Old Shatterhenda, Intschu Tschunae, Sama Hawkensa i ostalih, ostaće večno ubeležena u srcima čitalaca.
“Greenhorn“ je došljak na negostoljubivom Divljem Zapadu, a narator priče (roman je pisan u prvom licu) je “greenhorn” od glave do pete, došljak iz Nemačke željan da piše o svojim budućim pustolovinama prekaljenog zapadnjaka. Dakle, roman je neispunjena fantazija samog Karla Maya, koji nikad nije kročio nogom na tlo Sjedinjenih Država. Njegov izmišljeni alter-ego, Old Shatterhand, preteča je Zagora i sličnih heroja koje poštuju i Indijanci i beli doseljenici. On je rođeni lovac, čitač tragova, borac i neustrašivi junak, a nadimak duguje razornoj moći svojih pesnica.
Njegov tutor, po dolasku na zapad, postaje presimpatični Sam Hawkens, ponosni vlasnik puške po imenu “Liddy”, ali ne i sopstvenog skalpa – jer su mu isti, jednom davno, skinuli neprijateljski raspoloženi Indijanci.
Učenik vrlo brzo preraste svog učitelja, stiče zapadnjačko ime “Old Shatterhand”, i upoznaje mladog poglavicu Apača, Winnetoua, i njegovog oca, mudrog Intschu Tschunu. Njihov prvi susret završava se neprijateljstvom baziranim na pogrešno protumačenim namerama, ali dojučerašnji “greenhorn” i mladi poglavica postaju braća po krvi. Takođe, razvijaju se nežna osećanja između Old Shatterhanda i Winnetouove sestre, Nscho-Tschi. Da idila ne potraje, postaraće se zlikovac Santer, čije prezime prosto vrišti da mu urimujemo nešto sa “mater”.
Tri dela romana prate burna dešavanja oko ovih navedenih likova.
Kada sam prvi put držao ovo delo u rukama, imao sam tri godine, a stariji burazer ga je upravo dobio za odličan uspeh u prvom razredu osnovne. Pošto sam ja u tom momentu imao tri godine, valjalo je sačekati još par godina dok i ja naučim da čitam samostalno i uživam u ovom romanu. Bilo je to sjajno izdanje “Prosvjete – Sveučilišne Naklade Liber”, sa tvrdim koricama, likovnom opremom Zlatana Vrkljana koja me je kao klinca fascinirala, i kutijom u kojoj su se tri dela romana nalazila.
Ne štampaju se više knjige na taj način.
Svi su klinci u kraju čitali “Winnetoua”, “Blago u Srebrnom Jezeru”, “Sablast Liana Estacada”, “Old Surehand”, “Old Firehand”, sve te “oldove” i ostala dela Karla Maya. Komšija je hteo da mi postane krvni brat, ali kad je predložio zasecanje dlana nožem u cilju rukovanja kojim bi i zvanično postali Winnetou i Old Shatterhand iz Jastrebačke ulice, shvatio sam da, ipak, preterujemo. On, zapravo. A tek priče mog ćaleta… One o filmovima o Winnetouu, u kojima je glumio Pierre Brice, kao i naše gore list, Gojko Mitić.
Zvučalo mi je neverovatno da su neki od tih filmova snimani kod nas u Deliblatskoj peščari ili tako negde. Nije mi zvučalo nimalo čudno da je legendarni fotograf iz mog rodnog grada, Keker, glumio Indijanca u jednom od njih. Kad možeš da progutaš Winnetoua snimanog u socijalističkoj Jugi, normalno je da Keker gine kao statista u nekoj sceni puškaranja.
Nedavno sam opet uzeo da pročitam ovaj roman, sa vremenske distance od (uf! što bi uzviknuli uzbuđeni Indijanci) čitavih trideset godina. Najpre sam ubedio sebe da je naivno, da je prošlo vreme kad je to moglo da me zainteresuje, i to u vreme kad smo još uvek bili Titovi pioniri. Onda sam počeo da gutam strane i došao do zaključka da je roman, pa, prelep.
Nema takve priče o prijateljstvu, mešanju kultura, borbi za pravdu, a sve u odeljku “dečje biblioteke”.
Roman ima tragičan kraj, kao i narod o kome je napisan. Bez obzira na navedene naslove u kojima se Winnetou takođe pojavljuje, radi se o ortokvelima (delima koja stoje pod pravim uglom u odnosu na pravac odvijaja radnje nekog dela, ni prikvel ni sikvel), jer pravi Winnetou u ovom romanu – gine. Kao i u najboljim epzodama još jednog mog heroja, Texa Willera, tragični gubici bliskih osoba daju težinu priči, osnov osveti i setne flešbekove uz logorsku vatru sa prijateljima.
I, za kraj, ako vas do sada nisam ubedio da (ponovo) pročitate ovaj roman-osnovu kulture mladih nekada, sledi završni pasus romana. Onaj isti koji je, svojevremeno, čitao i mlađahni Adolf Hitler, i nije postao nimalo bolji čovek čitajući ga. Zapravo, postoje tekstovi na internetu o uticaju Karla Maya na celu tu Treći Rajh generaciju. Kao, on ih je zadojio pričama o junaštvu, lažnoj moralnosti i glorifikaciji surovosti.
Odavno tvrdim da nema većeg đubrišta od interneta, ali svako bira da li će na tom đubrištu pokupiti odbačeni par uložaka ili upotrebljivu katodnu cev. Voleo bih da ovaj deo teksta nisam ni napisao, ali izvesni nivoi ljudske gluposti me uvek pogode. A sada, pomenuti citat koji mi i dan-danas, posle toliko godina, nepogrešivo tera suze na oči:
“Ali ko u planinama Gros-Ventre na reci Metsur bude stajao kraj groba Apača, taj će reći: ”Ovde leži Winnetou, Indijanac i veliki čovek.” A kad poslednji komadić oporuke istruli među grmljem i vodom, onda će jedna generacija istinoljubivih ljudi stajati pred savanama i planinama Zapada i reći:
“Ovde počiva crvena rasa; ona nije postala velika, jer joj to nije bilo dozvoljeno”.
Piše: Milan Katić
Izvor: Helly Cherry
