„Soba“ je, kako kaže njena autorka, roman o “najmanjim i najvećim svetovima. Mali, kao što su parovi, porodice, radna mesta, imaju svoja zadovoljstva kao i svoje sitne iritantnosti; veliki, kao što su gradovi, narodi, Internet, i privlače i otuđuju.
Logoterapiju je razvio Viktor Frank, psihijatar i neurolog. Zasniva se na premisi da je najjača motivaciona sila koja pokreće ljude njihova težnja da životu daju neki smisao, neko značenje. Ovo nije samo teorija već ima i praktičnu primenu, jer je Frankl često navodio da mu je upravo ovo razmišljanje pomoglo da preživi užase koncentracionog logora, a nakon ovog iskustva učvrstio je i unapredio svoju teoriju. Prema Franklu, ako prepoznamo značenje u svojim trenutnim okolnostima, ako smo u stanju da ih prebrodimo, moći ćemo da prebrodimo anksioznost. Tim Sanders, koji piše za New York Times, navodio je primer putnika koji imaju strah od letenja, ali se smire ako se fokusiraju na svrhu svoga putovanja. Frankl je verovao da je anksioznost uopšte, rezultat naše potrebe za smislom i činjenice da smisao izostaje. Oslanjao se na Ničeov citat: “Onaj koji u životu ima svoje zašto može da preživi bilo koje kako“.
Logoterapija se smatra vrstom egzistencijalne analize. Njen doprinos psihoterapiji je u tome što je pokazala da svaka osoba ima kapacitet da izabere svoj odnos prema trenutnim okolnostima i da svako mora da prihvati odgovornost za taj odnos. U svim okolnostima, koliko god nepodnošljive bile, čovek je odgovoran za svoje izbore i svaki čovek sam odlučuje kako će se nositi sa tim okolnostima.
Ema Doanhju u svojoj knjizi Room, prema kojoj je snimljen istoimeni film, opisuje život petogodišnjeg dečaka Džeka i njegove mame koji se odvija u – jednoj sobi. Ta Soba je ceo Džekov svet, ispunjen radošću, ritualima, zajedničkim vremenom sa Mamom – u sobi žive Biljka, Tepih, a povremeno ih posećuje Stari Nik, kada Mama zatvara Džeka u ormar. Pošto ne zna značenje odnosa između Starog Nika i njegove majke, Džek odlučuje da otrpi povremene Nikove posete njegovoj majci. Ostatak njegovog života je spokojan, on ne oseća da mu nešto nedostaje. Međutim, on i mama su zapravo zatočenici Starog Nika, koji je kidnapovao Mamu kada je imala sedamnaaest godina i drži je zatvorenu u sobi svakodnevno je silujući. Džek je, tako, dete koje je začeto iz silovanja, Mama se porodila sama na podu Sobe, sama je presekla pupčanu vrpcu. Radi se, dakle, o jednoj gotovo nepodnošljivoj situaciji, ali kroz koju Mama uspeva da preživi zahvaljujući Džeku, ali i svojoj rezilijentnosti. Ona se stara o tome da Džek redovno uzima vitamine, da redovno vežba, – iako je vežbanje u stvari trčanje po majušnoj sobi, a vitamine “uzimaš da se ne bi vratio na nebo pre vremena“. Čak mu ograničava vreme provedeno u gledanju televizije, a sa njim provodi vreme pričajući mu o umetnosti i popularnoj kulturi. Soba je ispunjena ritualima kakvi su potrebni svakom petogodišnjaku. S obzirom na sva ograničenja koja imaju, jedan od rituala je i produženo dojenje, kojim Mama između ostalog pokušava da sačuva Džekovo zdravlje. Bez prethodnih znanja o spoljašnjem svetu, Džek je u stvari zadovoljan životom u Sobi, dok je Mama odlučna u tome da ga zaštiti od Starog Nika, kome zabranjuje čak i da gleda u dete.
Ema Doanhju je između ostalog želela da opiše kako je “veza između majke i novorođenčeta uvek nežna i krhka, jedan mali i topao svet koji se tek kasnije širi tako da može da primi i druge ljude. Majčinstvo, čak i u idealnim uslovima, ima elemente i horora i bajke, fikcije kao i realizma… povremeno može da izgleda (priznajmo to, majke sveta) kao zaključana soba…“ Doanhju navodi da nju nije fasciniralo zlo koje izbija iz Starog Nika i ljudi kao što je on, već način na koji su Džek i Mama preživljavali u zatočeništvu; “njihov način da napreduju pod naizgled nepodnošljivim okolnostima“. Kada bismo posmatrali ovu situaciju iz ugla Franklove terapije rekli bismo da su Džek i mama, u uslovima koje bi svako smatrao užasnim, uspeli da nađu neku vrstu smisla i značenja. Zapravo, to značenje je za njih oboje njihov međusobni odnos, provođenje zajedničkog vremena, rituali i ljubav. Zato je Džekova majka zapanjena kada je po izlasku iz Sobe upitaju da li je razmatrala da Džeka da na usvajanje ili odnese u bolnicu – značenje koje je dala njihovom međusobnom odnosu na taj način joj izmiče. Ova, kao i druge dekonstrukcije značenja u jednom trenutku je dovode čak i do nervnog sloma, nakon čega je prinuđena da ponovo izgrađuje svoja značenja.
Džek, takođe, kada on i Mama bivaju spaseni, želi da se vrati u Sobu, nezamislivo mu je da spava negde drugde – jer značenje koje on pridaje boravku u Sobi nije ono koje mu pridaju Mama, čitaoci, ceo odrasli svet. Zato za njega boravak u sobi nije ni bio nepodnošljiv. Dečije poimanje sveta je lišeno kategorija koje su odrasli već formirali, tako da predstavlja pravi primer toga koliko naše podnošenje situacije zavisi od značenja koje situaciji pridajemo. Sve više i više ljudi imaju sredstava za život ali ne i značenje za koje žive, rekao je Frankl; Džek i Mama su u užasnim uslovima, bez ikakvih sredstava, pronašli svoje značenje života; kasnije, uz sva sredstva koja su im na raspolaganju, postaje očigledno da je smisao zapravo ono što ih održava u životu.
Franklova egzistencijalna analiza još se nazivala i trećom školom bečke psihoanalize, jer je negirao Frojdovu pretpostavku da čoveka pokreće zadovoljstvo, ali i Adlerovu, da čoveka pokreće težnja za moći. Jedan od načina da se pronađe smisao jete kroz iskustvo realnosti kroz autentičnu komunikaciju sa bližnjima i sa okolinom. Džek i Mama su u ovome uspeli iako ih je bilo samo dvoje i iako je njihova okolina bila krajnje skučena. „Soba“ je, kako kaže njena autorka, roman o “najmanjim i najvećim svetovima. Mali, kao što su parovi, porodice, radna mesta, imaju svoja zadovoljstva kao i svoje sitne iritantnosti; veliki, kao što su gradovi, narodi, Internet, i privlače i otuđuju. Nekim danima osećamo se kao da smo zarobljeni u svojim životnim okolnostima, a drugim danima osećamo da ima više slobode u ograničenjima svakodnevnoh života, i prostora u našim glavama, nego što možemo da zamislimo“.
Piše: Marica Stijepović
Izvor: Psihobrlog
