„Beograd nije Srbija“, znamo da kažemo strancima koji tokom provoda u glavom gradu spomenu kako je Srbija super. Na ovaj način želimo da objasnimo kako je otvorenost, dinamika, civilizacijska dostignuća, pa čak i životni standard nisu isti i u Beogradu i ostalim delovima zemlje. Svi ljudi otvorenog duha i raznih neskrivenih ambicija dolaze u Beograd i upravo ti ljudi od njega stvaraju ono što on jeste – dinamičnu sredinu otvorenu za svakoga.
Ovo nije naša specifičnost.
„Njujork nije Amerika“, rekli su domaćini Kventinu Krispu prilikom njegove posete Novom svetu.
I sam sam doživeo da mi kažu kako „Berlin nije Nemačka“.
Iz istih razloga.
Roman Bog stanuje u Vedingu Regine Šer, koji je u prevodu Maje Anastasijević nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, je priča o tom Berlinu. Berlinu, koji uprkos svemu, ipak nije Nemačka.
„Rat se nikada ne završi, kad oružje zaćuti, još dugo besni u ljudima.“
Nekada simbol podeljenosti i razdvajanja zbog čuvenog Zida, Berlin je danas primer grada otvorenog za sve. Ovaj glavni i najveći grad ujedinjene Nemačke na rekama Špreji i Hafel ima više 3,5 miliona stanovnika od kojih je četvrtina mlađa od dvadeset i pet godina, a skoro pola miliona stranaca iz 190 zemalja daje mu kosmopolitski karakter. U Berlinu je registrovano gotovo 800.000 migranata i još nešto više od pola miliona stanovnika sa migrantskim korenima (od kojih je gotovo polovina mlađa od petnaest godina).
„Sinti nisu nosili znak na odeći kao Jevreji, oni su svoj znak nosili na licu.“
Berlin je jedan od najmlađih prestonica koji je osnovan u 12. veku kada se sastojao iz dva naselja – Berlina i Kelna. Bilo je potrebno četiri veka da bi se ova dva naselja, 1709. godine, ujedinila u jedinstven Berlin.
Malo je ostataka tog starog naselja. Na mestu jednog takvog nestalog mesta, Izgubljenog vrta koji je nastao na imanju vlastelina Rudolfa fon Vedingea, nalazi se jedna kuća. Ta kuća je svojevrsna glavna junakinja romana Regine Šer. Oronula zgrada koja se nalazi u Vedingu, sitromašnom kraju Berlina, tokom svoje burne istorije (prve stanare primila je 1890. godine) bila je stecište i utočište mnogim ljudima koji su tražili svoj komadić sreće. Njena priča je zanimljiva jer su se u njoj preplitale sudbine ljudi i istorija ovog grada, ali i evropskog kontinenta.
Kuća je menjala i vlasnike i stanare. Nemci, Jevreji, Sinti, Poljaci, Rusi, Rumuni, Romi, Turci, Kazahstanci, Srbi, Hrvati, Bošnjaci… Mnogo je sudbina isprepletano i istorijskih događaja ostavilo traga u smo jednom veku postojanja ove zgrade. I sada, kada joj se bliži kraj, ona nam priča svoju poslednju priču. Priču o berlinskom Jevrejinu Leo Lemanu koji se posle više od pola veka iz Izralea vraća u Berlin kako bi rešio neke misterije prošlosti, njegova unuka Nira, zaljubljena u Amira koji ima restoran brze hrane, Sintkinja Lajla koja i nije znala da su u toj istoj zgradi živeli njeni preci i, na koncu, Gertrud, koja je 1944. godine pomagala Leu i njegovom najboljem prijatelju Manfredu da se sakriju od zloglasnog Gestapoa i koja ih uprkos svemu nije izdala. Ili jeste? Koja je njena priča? Koja je, zapravo, njihova priča?
„… porodičnu istoriju nemoguće je razumeti ako se ne posegne za drugim pričama, a te druge priče povezane su sa drugim pričama, mogli biste da ih nižete u nedogled. Kada biste ih znali.“
Drugi roman Regine Šer nastao je na tragu njenog debitantskog i nagrađenog ostvarenja Borovica u kome ova istoričarka i književnica spaja velike istorijske priče i sudbine malih ljudi u njima.
„Svako ima svoju priču, a sa sobom nosi i priču svojih predaka, čak i ako ih ne poznaje.“
Priča o sudbinama berlinskih Jevreja, Sinta i Roma tokom Drugog svetskog rada, ukrštaju se sa pričama o sudbinama nekih novih manjina i ugroženih ljudi koji samo žele da ih istorija pusti na miru da rade i žive.
Bog stanuje u Vedingu je pisan lako čitljivim i pitkim stilom. Iako prati sudbine više ljudi u različitim vremenima, sve je to na suptilan način povezano u jedinstvenu i lako razumljivu celinu.
„Ali ako dovoljno dugo čekaš, svi ponovo svrate, a ako ne oni, onda njihova deca.“
U pitanju je priča o prošlosti, o sadašnjosti, o tome kako se, zajedno sa istorijom, ponavljaju i ljudske sudbine i kako ništa, ali ništa, nije jače od života.
