„Pamte te samo ako si prvi“, kaže u onoj šali poslednji Mohikanac. U poslednjih nekoliko godina načitali smo se svih prvih gej, kvir, džender svašta-nešto romana tako da su male šanse da još neko tu bude prvi. Potrebno je biti vraški dovitljiv, te (ponovo) dobiti tu laskavu titulu prvog.
Čini se da je to nekako uspelo mladom Lazaru Molnaru koji je svojim romanom Dečko mojih snova (Presing izdavaštvo) najavio PRVU srpsku gej trilogiju.
Ambiciozna najava. Početak je, takođe, takav jer se ovaj prvi deo trilogije raširio na gotovo četiri stotine stranica.
Od samog početka nisam znao šta da mislim o knjizi. Da li da je volim i obožavam ili da je prezirem i sa gađenjem odbacujem? Čini se da je ovo jedan od efekata koje je mladi autor želeo da postigne.
Negde na pola puta između logorejične skribomanije prvog romana i planiranog premijernog nastupa Dečko mojih snova predstavlja upravo ono što i jeste. Prvi roman mlade osobe, ispunjen svim besovima, frustracijama, ogorčenostima koje život u Srbiji zna da poseje u još detinje živim dušama. Seme antiživota koje ubrzo pusti toksične anestetike u krvotok i od ljudskih potencijala, napravi zombije. Mrtvace koji hodaju i prihvataju pravila igre.
Molnar je još uvek dovoljno mlad da ne pristaje na takve kompromise. Pre svega sa samim sobom, zatim sa srpskom stvarnošću, a, na koncu, i sa književnim narativom. Iz rukopisa je jasno i da je u pitanju temeljno i široko obrazovana, duboko promišljena i osoba intelektualno spremna da se suoči sa izazovima koje je, pisanjem ovog romana, pred sebe stavila.
Ne želeći da zaćuti pred bilo kojim aktuelnim fenomenom današnje Srbije, vidom onog cinika iz Đavoljeg rečnika Embrouza Birsa koji zbog nesavršenog vida stvari vidi onakvim kakve jesu, a ne onakvim kakve bi trebalo da izgledaju, Molnar ispisuje stranice i stranice svog prvog romana svojim drčnim viđenjem cele situacije.
Načelno priča o mladom studentu matematike Spasoju Milivojčeviću koji stupa u neprimerene odnose sa asistentom na fakultetu, ovo je priča o današnjoj i svakdašnjoj Srbiji. Zemlji zarobljenoj u raljama politike, kriminala i homofobije. U tu svrhu, autor posebnu pažnju poklanja Spasojevom školskom drugu Božidaru Kojadinoviću Botoksu. Botoksov otac je bio zloglasni kriminalac devedetih godina minulog veka. A njegov iver nije pao daleko od klade. Osim što je gej. I to niko ne sme da zna.
Od prve stranice pred nama se otvara relerkoster roman u kome možemo da očekujemo bukvalno sve, osim da autor poštuje bilo koju konvenciju ili ustaljeno pravilo.
Za Lazara Molnara ništa nije sveto. Zašto bi se poštovala pravila društva ustrojenog da ne poštuje nikakvu različitost, drugost. Molnar ispravno shvata da pravila takvog društva su tu samo da bi se kršila. Jedina moguća revolucija je u neprihvatanju okoštalih pravila i vrednosti.
Takav je i njegov roman. Rukavica u lice licemernog društva. Šamar svima koji kroz poštovanje pravila podržavaju svet kakav jeste. Loš. Pogrešan.
Možda se ovo neće svideti ni jezičkim i književnim čistuncima i onima koji veruju da su neke stvari izuzete od nepoštovanja jer Molnar u svojoj knjizi leti nekim svojim mislima i piše po nekim svojim pravilima. Legitiman izbor, čak poželjan i prigodan za knjigu ovakve sadržine i poruke, ali, kao takav, zahteva posebnu pažnju i koncentraciju tokom čitanja. Ovo će možda najviše odbiti čitaoce sklone konvencionalnom načinu pripovedanja. Kao i onima koji od ulaganja napora u zahtevno čitanje, očekuju nagradu poput onih koje pružaju Borislav Pekić, Danilo Kiš ili Tomas Man. Poglavlja su veoma često gotovo samostalne priče, bez neke jasne i čvršće kohezije, što može da deluje zbunjujuće tokom čitanja. Ako tome dodamo i zavidan obim romana, sve ovo može delovati destimulišuće za dostizanje neke šire (kvir) publike.
Međutim, duboko verujem da se autor svojim romanom obraća upravo onima koji će znati da čitaju ono što je napisao i učitaju ono što je mislio da kaže. Molnar se, pre svega, obraća samom sebi. Jer ovo je upravo to. Roman ohrabrenja, roman-pismo samom sebi. Poruka da čovek nije sam, čak i kada se čini da jeste. Pismo podrške samom sebi, ali i svakome ko se nalazi u sličnoj situaciji. Svi mi znamo da smo reči ohrabrenja, poruke da nismo sami, nailazili na najčudnijim i najneočekivanijim mestima.
Uz sve to, moramo imati u vidu da je Dečko mojih snova izuzetno duhovit roman. I to niko ne može osporiti, niti staviti u negativan kontekst. Mnogo je bizarnih momenata koji svojim apsurdom zasmejavaju. U pitanju je zabavna, duhovita, satirična, provokativna, nekonvencionalna, angažovana, ali i duboko lična i emotivna priča.
Poruka u boci.
Piše: Milan Aranđelović
