Kada je porodica čuvenog pisca Lorensa Darela napuštala Krf carinik ih je opisao kao putujući cirkus. Sanja Domazet nam u svojoj knjizi “Na kafi kod Šekspira” priča i o tome kako je proteklo gostovanje tog cirkusa na grčkom ostrvu.
Porodica Darel je pre dolaska na Krf mahom živela u egzotičnim engleskim kolonijama na istoku. Velikoj porodici je čitav svet bio igralište, a deca su (ne)vaspitavana u slobodnom, kosmopolitskom i avanturističkom duhu.
Na tom njihovom putešestviju kroz egzotične predele odlazak na Krf je bilo nešto najlepše što im se dogodilo. Ovo grčko ostrvo je za njihov novi dom predložio Lorens Darel, kasnije čuveni pisac još čuvenijeg Aleksandrijskog kvarteta.
Darel je upravo na Krfu i napisao Crnu knjigu, roman koji je bio toliko ispunjen opscenostima i brutalnostima da nijedan izdavač u Ujedinjenom Kraljevstvu nije želeo da ga objavi. Lorens Darel je, razočaran, rukopis poslao svom prijatelju Henriju Mileru sa porukom „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu.“ Na svu sreću slavni književnik ovaj rukopis nije bacio u reku, a docnije je predgovor za knjigu napisao T. S. Eliot.
Ali sve to je neka druga priča. Vratimo se ponovo na Krf na kome su se smestili članovi porodice Darel. Makar su pokušavali. Jer je majka Darel, udovica sa četvoro dece, odbila čak deset vila koje joj je gospodin Spiros predložio za iznajmljivanje. Kada ju je očajan upitao šta ona zapravo traži, odgovorila je da nijedna vila nema kupatilo.
„Ali… madam, šta će Vam kupatilo?“, uzdahnuo je sa nerazumevanjem. „Pa imate more!“
Vila, sa kupatilom, je na kraju nekako pronađena i porodica Darel je nekako uspela da se smesti. Ili je, barem, radila na tome.
Najteže je bilo smestiti budućeg pisca. Tri krupna momka su bila potrebna da unesu sve kovčege u kojima su se nalazile knjige koje je čitao. Jedan kovčeg je bio toliko veliki da su morali da ga unesu kroz prozor. Na kraju je soba bila toliko pretrpana knjigama da je u njoj jedva moglo da se kreće. U toj sobici je Lorens provodio svoje dane, izlazeći samo na ručak. Ipak, jednog jutra je komšija privezao svog magarca pokraj njihove ograde, a životinja se, shodno svojim potrebama, povremeno oglašavala. Tek to je nateralo budućeg slavnog pisca da izbaci glavu kroz prozor i besno upita majku: „Zar ne bi bilo komično kada bi buduće generacije bile lišene moga dela zato što je neki idiot vezao tu životinju ispod mog prozora?“
„Bilo bi, dušo“, odgovorila mu je majka i nastavila da pije svoj čaj.
O boravku porodice Darel na Krfu snimljena je i igrana serija.
Ipak, nije magarac zadavao najviše muka Darelovima. Kao što ni Lorensove stvari nisu bile najproblematičniji paketi koji su stigli u njihov dom na Krfu.
Džerald Darel, najmlađi član ove porodice, izazvaće najviše problema sa svojim hobijima i paketima. Džerald će kasnije postati čuveni britanski prirodnjak, pisac i vlasnik zoološkog vrta. A prvo seme ovog potonjeg započeće upravo na Krfu. Na užas ostalih članova domaćinstva.
Jednog petka im je neočekivano stigla gomila sanduka u kojima su bila dva pelikana, skerletni ibis, lešinar i osam majmuna. Džerald nije bio toliko iznenađen kada je u ponedeljak zatekao svoju majku kako u garaži juri ljutitog pelikana pokušavajući da ga nahrani sardinama iz konzerve. Pošiljka je bila za njega, ali se činilo da se majka dobro snašla. Džerald je kasnije u svojoj knjizi Moja porodica i ostale životinje napisao kako je pravo čudo da je majka uspela da preživi putovanje i boravak na Krfu „sa očuvanim razumom“. Lorens je utvrdio da je razlog tome što su je dobro vaspitali.
Nisu pelikani i majmuni bili najveća muka i najveći šok sa kojim je Džerald suočio svoju porodicu.
Jednom prilikom ovaj nestašni mališa je u zidu kuće pronašao škorpiju na čijim su se leđima nalazili grozdovi njenih beba. Škorpiju je pažljivo smestio u kutiju šibica, a zatim, u skladu sa detinjom rasutom pažnjom, na to sasvim zaboravio.
Posle ručka Lorens Darel je uzeo upravo tu kutiju šibica kako bi zapalio cigaretu. Kada ju je otvorio ženka škorpije je hitro izašla iz kutije i, sa sve bebama na leđima, krenula niz njegovu ruku. On je užasnuto vrisnuo, služavka je ispustila tanjir, pas Rodžer je počeo da laje. Lorens je istresao škorpiju pravo na sto, među članove porodice, a bebe škorpije su se rasule na sve strane. Sestra Margo je pokušala da prospe vodu na njih, ali je umesto škorpija polila svoju majku.
Nakon ovoga su usledili meseci mira u kojima je Lorens mogao da u tišini radi na svojim delima. Sve dok Džerald nije nabavio nove ljubimce – svrake. Te nestašne ptičice su jednog dana uletele u Lorensovu sobu i od svega što je mesecima pisao napravile konfete i špagete.
Kada je majka, postavljajući ručak na verandi, upitala svog sina da li je sve u redu, odgovorio je da razmišlja o samoubistvu.
„To je na moju strinu“, smireno mu je odgovorila. „O tome je i napisala knjigu, takoreći priručnik. Ali ona je nedavno napunila sto sedam godina.“
Ovde se muke sa svrakama ne završavaju. Kada se osamnaestogodišnja Margo Darel zaljubila tražila je od Džeralda da joj se obraća samo sa Julija, aludirajući na čuvenu i tragičnu Šekspirovu junakinju.
„Naravno“, odgovorio je dečak. „Tako se zove i moj smuk.“
Ta ljubav nije dobro prošla, i Margo je počela da pati, ali tek kada su svrake ukrale svilenu maramu sa mitološkim motivima koja je bila poslednji poklon njenog bivšeg dragog, ova je pala u postelju. Stanje joj se popravilo nakon što joj je majka ponudila da iz neke flašice srkne malo „slatkog sirupa“. Tog popodneva su jeli jegulju u crvenom sosu, a jedna svraka je sletela i ukrala srebrnu kašičicu iz kompleta.
Svrake su na kraju ipak završile u kavezu kada su pred sam početak velikog prijema organizovanog povodom odlaska porodice sa ostrva oborile veliku flašu sa pivom i namrtvo se napile.
Svrake su završile u kavezu, ali je Džerald zaboravio da napomene da je svoje nove kućne ljubimce, vodene zmije za koje je mislio da imaju sunčanicu, smestio u kadu u kupatilu. Srednji brat je otišao da se okupa ne sluteći da će se veoma neprijatno iznenaditi.
Kada su Darelovi napuštali Krf, grčki carinik je na listi gde je pisalo „Opis putnika“, nažvrljao „Putujući cirkus“.
Ovo je jedna od priča iz knjige Na kafi kod Šekspira koju je u izdanju Službenog glasnika objavila Sanja Domazet.
U pitanju je svojevrstan putopis kroz svet književnosti, ali i umetnosti u svakom njenom obliku. Domazet nas provodi kroz kuće u kojima su rođeni ili su živeli i stvarali čuveni umetnici. Ove kuće su danas najčešće preuređeni u muzeje koje Domazet u svojim pohodima obilazi. Kroz opise ona nam pripoveda i priče o stvaralaštvu ili životima slavnih umetnika.
Ako domovi više ne postoje, autorka nas, kao u slučaju porodice Darel, provodi kroz mesto koje najbolje opisuje stvaralački duh datog genija.
Jedno poglavlje je posvećeno i javnim kućama koje su pohodili poznati umetnici jer i taj ugao osvetljava neki deo njihovih kreativnih ličnosti.
Iako pisano pitkim i slikovitim stilom koji nam jasno dočarava mesta koje Domazet posećuje, na kraju knjige se nalaze i fotografije u boji tih kuća, soba ili predmeta o kojima autorka piše.
Zavirite u domove i duše umetnika kao što su Ivo Andrić, Betoven, Mocart, Jursenar, Diras, Van Gog, Dučić, Ljuba Popović, Milena Barili, Romen Gari, Kazanova, Mone, Šekspir…
Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja i umetnosti, pisano u autorkinom prepoznatljivom maniru, koje se čita sa lakoćom i uživanjem.
Piše: Milan Aranđelović
