Od pećinskih slika starih više od trideset hiljada godina, pa do omiljene boje savremenih reklama…. Crvena boja je prešla dugačak put, ali je od samih početaka bila sa nama. Ovo je priča o njoj.
Ako se spustimo u pećinu Šove koja se nalazi u južnom delu današnje Francuske na jednom zidu ugledaćemo nju. Prvu boju. Crvenu. Procenjuje se da je crtež medveda za koji je iskorišćena star oko trideset i tri hiljade godina.
Ova slika svedoči o umetničkim i religioznim težnjama naših davnih predaka. Ali crvena boja pokazuje da su paleolitski ljudi bili sposobni da jedan prirodni mineral preobraze u proizvod koji može poslužiti za oslikavanje. U pigment. To je već hemijska tehnologija stara trideset hiljada godina.
Nedavne analize su pokazale da su pojedine vrste žutog okera bile zagrevane u kamenim avanima da bi izgubile vodu i tako se pretvorile u crveni oker. Isto tako, pojedini pigmenti bili su obogaćivani sredstvima čija je svrha da menjaju njihovu pokrivnu moć, odnos prema svetlosti ili da olakšaju njihovo nanošenje na zid.
Za ovu tehniku znali su slikari iz Šove, Altamire, Laskoa i svi umetnici iz praistorije.
Crvena boja je otkriće i dostignuće drevnog čoveka starije od točka.
Ako preskočimo nekoliko milenijuma i pogledamo slike koje su iza sebe ostavili Egipćani, primetićemo tu i žutu, belu, crnu (koje u to doba još uvek imaju status boja), čak i plavu. Ali na svim slikama dominira crvena. Ona više nije tu da njom slikama, već da bojimo. Korak napred u njenoj upotrebi.
Već tada ova boja počinje da se smatra simbolom kako života tako i smrti. Boja vatre i krvi. I vatra i krv, daju život, ali znače i smrt. A crvena je njihova boja.
Ako nastavimo da pratimo putovanje crvene boje kroz istoriju ponovo ćemo je zateći u antičkoj Grčkoj i Rimu. Moramo imati na umu da je mit o beloj Grčkoj i Rimu samo to. Mit nasleđen iz prvih neoklasičnih studija s kraja osmog veka, a zatim prenošenog putem akademskog znanja i ideologija, književnosti i slikarstva, zatim i crno-belih fotografija, filma, pa čak i preko stripova. To je pogrešna slika.
U antičkoj Grčkoj i Rimu boje su na svakom koraku. Najveći broj hramova i javnih građevina je obojen i spolja i iznutra. U njima se nalaze višebojni ukrasi, ali svuda dominira jedna boja – crvena.
Samo su mermer i skupoceni kamen ostavljani u prirodnom stanju. A i tu se graditelji poigravaju sa bojama i traže efekte šarenila. Iako se imperator Avgust hvalio kako je nasledio Rim od kamena, a ostavlja ga od mermera, to nije bio beli mermer. Da ne spominjemo da je većina kuća bila od cigle. Crvene cigle.
I ne samo građevine. Nameštaj je u crevnim tonovima. Odeća je bela, crvena, žuta i crna. Rimski skorojevići uživaju da nose crvenu boju, dok stari stari Rimljani prednost daju beloj ili neobojenoj vuni. Osim crvene šminke koju koriste samo žene, nakit je i za muškarce i žene crvene boje. Smatra se da crvena boja dragog kamenja donosi sreću te ga nose i žene i muškarci.
Ironija je da u tom crvenom Rimu crvena kosa nije bila na dobrom glasu. Kod žena je bila znak poročnosti, a kod muškaraca je pretpostavljala njegovo varvarskog, germansko, poreklo. U pozorištu je germanski varvarin predstavljen karikaturalno – ogroman, debeo, kovrdžav i riđ (rufus). U svakodnevnom životu je bila najveća uvreda reći nekome da je rufus.
Iako je u životima Egipćana, Grka i Rimljana dominirala, niko od njih ne bi rekao da im je crvena omiljena boja. To ne znači da je oni nisu obožavali, tražili i slavili, već da u to doba boja nije stvar po sebi, samostalna apstrakcija. Boja je u njihovo vreme uvek bila vezana za neki predmet. Stari Rimljanin nije mogao da kaže da voli crvenu, već da voli crvenu togu ili crveno cveće.
Tek je u srednjem veku boja-materija polako postajala boja-pojam. Tako da u dvanaestom stoleću možemo reći da su boje konačno oslobođene materije, posmatrane su samostalno. Od boja koje će od tada biti cenjene zbog njih samih dominira crvena.
Bilo je vreme da se i u Bibliju unese malo boje. Biblija, ona na hebrejskom i grčkom, ne obiluje mnogo izrazima za boje. Tek sa latinskim prevodima Biblija postaje šarenija, da ne kažemo crvenija. A upravo je to bio slučaj. Tamo gde je na hebrejskom pisalo „divna tkanina“ na latinskom stoji „crvena tkanina“. Tamo gde je na grčkom pisalo „kraljevska odora“ u latinskom prevodu postaje „purpurna odora“. Crveni tonovi imaju monopol u svim novim prevodima.
U hrišćanskoj Evropi srednje veka crvena boja, kao simbol Hristove krvi, postaje dominantna u verskim krugovima. Setimo se samo vitezova templara i njihovih crvenih krstova na belim podlogama. Crveni krst je simbol njihove krvi koju ne žale da proliju u ime religije. Na tom tragu su i rimski kardinali čije odežde postaju crvene jer kao „prvi vojnici vere“ spremni su da je proliju zarad viših ciljeva. I sam papa nosi crveno. Crvena boja rimskih papa gubila se sa vekovima, da bi na kraju ostala samo na njegovim papučama.
Nije samo duhovna vlast oduševljena crvenom. Svetovna vlast je voli i mnogo više. U vreme krunisanja Karlo Veliki se pred papom Lavom III pojavio obučen potpuno u crveno. Tunika, hlamida i cipele su bile crvene boje. Čak je i barjak koji mu je pontifeks uručio bio crvene boje. Obična crvena hlamida koju je nosio na krunisanju postaće kasnije teški ogromni plašt, znak kraljevske moći. Taj crveni plašt prenosiće se kroz kraljevske i carske nasledne redove tokom narednih hiljadu godina.
Crvena je omiljena boja plemstva. Tome osim odeće, svečanih odora, nakita, dragog kamenja, cveća, ukrasa koji su crvene boje, svedoče i grbovi. Do sada nam je poznato sedam hiljada grbova iz srednjeg veka, a više od 60% njih sadrži crvenu boju. I čuveni Ričard Lavlje Srce je na grbu imao tri zlatna leoparda na crvenom polju.
Crvena je u to doba i boja ljubavi. U mnogim arturovskim romanima i legendama idealna žena ima svetao ten, ovalno lice, plavu kosu, plave oči, smeđe obrve, izvijene i tanke, grudi uzdignute, male i čvrste, tanak struk, uske bokove i sitnu građu. Centralni deo tog ideala je lice koje mora imati svetao ten. Uz rumene jagodice i crvene usne. To rumenilo treba pojačati veštačkim sredstvima koje gospe obilato koriste. Ponuditi nekome crvenu trešnju znači znak ljubavi. Isto je i sa crvenom jabukom. Kada na nekom viteškom turniru neka gospa ponudi rukav haljine svom kavaljeru ili kada ga obeća budućem pobedniku, to je uvek rukav crvene boje.
Krajem srednjeg veka crvena boja, od slavljene i obožavane, polako ulazi u nemiran period. Za to su krvi novi zakoni protiv raskoši, protestantska reformacija i Isak Njutn.
Kada je tokom trinaestog veka uspostavljen sistem sedam smrtnih grehova crvena boja je bila povezana sa čak četiri među njima. Gordost, bes, blud i proždrljivost postahu crveni. Posle hiljadite godine pakao se na slikama predstavlja kao crveno i crno mesto. Na slikama Strašnog suda dominiraju crveni plamenovi. Nečastivi je prikazan ili kao crn ili kao crn sa crvenom glavom.
Koliko je crvena boja u Evropi postala na ozloglašena pokazuje nam i primer šahovske igre. Kada je šah nastao u Indiji negde u šestom veku nove ere, suprotstavljena su bila crna i crvena polja. Kada je, četiri veka docnije, šahovska igra stigla u Evropu, za hrišćane crveno i crno nisu bili suprotstavljeni elementi. Tako da su u jedanaestom crnu boju zamenili belom. Sada je sve imalo smisla. Belo kao simbol čistote i dobrote nasuprot crvenoj koja je simbol zla. Tako će ostati sve do petnaestog veka kada je šah postao crno-beli.
Negde u tom periodu i Juda, najveći izdajnik, postaje riđ. Sve je više slika na kojima se jasno vidi njegova crvena kosa i brada. Književnost se neće zaustaviti na Judi. Mordred, izdajnik iz romana o vitezovima Okruglog stola, bio je riđ. Isto je i sa književnim buntovnim sinovima, verolomnom braćom, stričevima uzurpatorima, preljubnicima i svima onima koji se okrenu kriminalu ili nečasnim poslovima. Svi oni su crvenokosi i riđobradi.
U to doba zakoni protiv raskoši i dekreti o odevanju postaju sve brojniji. I svi oni crvenu boju ocenjuju kao boju raskoši i bluda. Tako su, na primer, prostitutke u brojnim gradovima Zapadne Evrope bile obavezne da nose neki komad odeće jakih boja, da bi se razlikovale od poštenih žena odevenim u tamne tonove. Na ove zakone se nastavljaju pravila protestantske reformacije koja objavljuje rat živim bojama. Čuveni reformatori Kalvin i Luter bili su hromofobi koji su na slikama uvek predstavljani u crnoj odeći.
Poslednji udar crvenoj boji zadao je Isak Njutn. Spektar boja koje je otkrio naučnik, spektarkoji će do danas ostati osnovna naučna kvalifikacija za poredak boja, crvena više nije primarna. Fizika je tako, nekadašnju kraljicu boja, smestila na kraj spektra.
Crvena je sada na lošem glasu, te treba koristiti nijanse. U pomoć nam stiže brazilsko drvo koje se, uprkos nazivu, uvozi iz Azije, iz južne Indije i sa Sumatre, i čija su svojstva odavno dobro poznata, ali je boja koja se iz njega dobija nepostojana. Italijanske zanatlije tek u petnaestom veku uspevaju da od brazilskog drveta dobiju nove boje koje do tada nisu viđene nigde drugde osim u Aziji. Da stvar bude bolja, ova boja je postojana. Uspeh je momentalan. Mnogi vladari i bogataši žele da nose tu boju koja dolazi izdaleka i koja se smatra prefinjenom i tajnovitom. Proći će dosta vremena dok ta boja konačno ne dobije svoj konačni naziv – roza. Evropljani ubrzo u Latinskoj Americi otkrivaju drvo iz iste porodice kao i brazilsko drvo i nemilice ga uvoze. Ovo dovodi do toga da je roze boje još dostupnija i raširenija. A tu je i Madam Pompadur koja postaje glavni dvorski influenser kada je u pitanju ova boja.
Ironija je da je ružičasta, uprkos tome što je u pitanju nijansa crvene, u to doba bila smatrana za nijansu žute. Crvena je toliko bila na lošem glasu da ljudi nisu želeli da imaju ništa sa njom. Takođe je zanimljivo da je roze boja bila smatrana muškom bojom, a plava je bila ženska. Tek je sa Velikim ratom stvar obrnuta.
Ostavimo ružičastu boju i vratimo se našoj staro, dobroj crvenoj. Nju nalazimo u rumenilu i šminci bogataša. Bledo lice je simbol bogatstva i prestiža. Crvena boja služi da istakne to bledilo. Na početku se šminkaju i muškarci i žene. Početkom devetnaestog veka muškarci polako prestaju da nanose rumenilo na lice, a crvena boja se sve više feminizuje i vezuje samo za jedan pol. Poslednji udar muškoj crvenoj zadala je odluka da francuski vojnici više ne nose crvene pantalone. U Veliki rat Francuzi su umarširali kao i u prošli. Međutim, ubrzo će se pokazati da su njihove crvene pantalone suviše lako uočljive neprijateljima, te je 1915. godine ova uniforma otišla u istoriju.
Vreme je da crvena postane politična.
Politički obojena crvena nastala je tokom Francuske revolucije. A za to su zaslužna dva predmeta od tekstila – kapa i zastava. U toj crvenoj kapi koja postaje simbol pobune i revolucije mnogi vide uspomenu na takozvanu frigijsku kapu koju su u starom Rimu nosili oslobođeni robovi. Legenda kaže da su oslobođeni robovi nosili kupastu kapu crvene boje s vrhom blago prebačenim napred. Kako se nižu meseci i događaji, francuska crvena kapa, bonet, sve više postaje frigijska. Vrh pada napred i daje joj onaj karakterističan oblik po kome će biti prepoznatljiva.
Crvena zastava je do tog 17. jula 1791. godine bila samo da bi se stanovništvo upozorilo na preteću opasnost ili kao poziv okupljenoj gomili da se raziđe. Međutim, tog jula je, nakon što je Luj XVI pokušao da pobegne, pa vraćen u Pariz, na Marsovom polju bila organizovana peticija za njegovu smenu. Masa okupljenih ljudi je bila sve veća. Gomila se uskomešala, skup sve više počinje da lični na pobunu. Gradonačelnik počinje da maše crvenom zastavom kao znak ljudima da se raziđu. Međutim, pre nego što su građani krenuli da se razilaze nacionalna garda počinje da puca bez upozorenja. Pedeset mrtvih odmah bivaju proglašeni mučenicima Revolucije. Crvena zastava, „obojena njihovom krvlju“ postaje znamen pobunjenog naroda spremnog da se digne protiv svake tiranije.
Crvena zastava nakon toga postaje simbol okupljanja radničkih pokreta, sindikata i partija koji se bore za radnička prava. Tokom dvadesetog veka ona je simbol komunizma i komunističkih ekonomskih i političkih sistema.
Danas je crvena boja često asocijacija na neku zabranu ili opasnost. Crvena linija ili crveni znak na kutijama za lekove znači da bi trebalo paziti kako upotrebljavamo lek. Crveno-bele trake na ulici označavaju zabranjen ili rezervisan prostor. Humanitarne organizacije Crveni krst i Crveni polumesec koriste crvenu boja za svoje simbole kako bi bili lako uočljivi u ratnim sukobima. Vatrogasci i njihova oprema je crvene boje. Brojne „crvene“ fraze znače opasnost. Crveni alarm, crvena zona, crvena telefonska linija, mahati crvenom maramom… Crvena je i simbol kazne. Pismeni zadaci u školi se ispravljaju crvenom bojom.
Sa druge strane, trgovci često koriste crvenu boju kako bi privukli mušterije.
Crvena više nije simbol prostitucije, ali jeste boja erotike i ženstvenosti.
Ona je i boja radosti i slavlja. Božić spaja zelenu boju jelke, belu boju snega i crvenu boju Deda Mraza. Za njegovo crveno odelo nije zaslužna reklama za koka-kolu iz tridesetih godina minulog veka, već Sveti Nikola, zaštitnik i dobročinitelj dece. Sveti Nikola na glavi nosi mitru i ogrnut je crvenim plaštom na slikama još od kraja srednjeg veka. U nekim delovima Evrope deca i dalje dobijaju poklone baš na Svetog Nikolu, dok je paganska i komercijalna neumerenost i božićni pokloni koji se vezuju za Deda Mraza, njegovog pravnog naslednika, priča koja nema veze sa ovim.
Danas crvena više nije omiljena boja. Davno su je potisnule i plava i zelena. Ali na simboličnom nivou ona i dalje ostaje najjača. Tokom trideset hiljada godina prošla je mnogo toga, a njeno putovanje pokušao je da obuhvati istoričar i profesor Mišel Pasturo u svojoj knjizi Crvena – istorija jedne boje koju je, u prevodu Olgice Stefanović, objavio Službeni glasnik. U pitanju je četvrta knjiga iz još nedovršene serije. Do sada su objavljen knjige o Plavoj, Crnoj i Zelenoj boji. Njegove priče o bojama gotovo su avanturistički romani, a boje glavni junaci tih priča.
Piše: Milan Aranđelović
