Dugo nisam pročitao knjigu koja ima tako dobru i simpatičnu ideju, koja uspeva da bude i sasvim dobro sprovedena u delo, ali čija je poenta tako loša.
Naviknut na srpske pisce iz Tog miljea, igrače vrzinog kola najprestižnijih književnih nagrada, uvek računajući na njihovu osrednjost, nemaštovitost i bezidejnost nisam očekivao da će se iza zanimljivog štiva i mladosti Mihaila Jelizarova kriti podla zamka.
Telo mu je mlado, a u duši Ninovac…Ma stoljetni Sanuovac.
Elem, ideja romana je sledeća. Počinje kao bajka – nekada davno u jednoj dalekoj zemlji živeo je jedan pisac. Ali to nije bilo običan pisac. Bio je to Pisac. Nećemo ga zvati Nikolaj Ostrovski, ali imajte ga na umu. I dakle taj pisac Pisac Gromov, piše svoje knjige socijalističkog realizma, o fabrikama, kombinatima, radnim ljudima,ostvarenim petogodišnjim planovima… Knjige niko ne čita, ali ih štampaju. Takve kakve su, te knjige stoje po magacinima, policama, stalažama, skupljajući prašinu.
Sve dok retki pojedinci koji su imali tu nesreću da ih pročitaju, ne shvate čudesne moći ovih knjiga. Svaka knjiga, koja je pročitana od početka do kraja, bez prekidanja deluje na čitaoca poput droge. I svaka knjiga deluje drugačije. Jedna daje lepa i lažna sećanja, druga daje snagu i borbenost… Vremenom se formiraju grupe posvećenika koji se okupljaju u Biblioteke i Čitaonice na čijim sastancima, poput uživalaca opijuma, glasno čitaju ove knjige. Ovi klanovi međusobno se sukobljavaju, bore i ne prezaju ni od ubistva da bi došli do novih, starih, knjiga.
Vrede samo retki originali ovih, naizgled, bezvrednih knjiga. Kopije i prepisi ne deluju na mozak kao originalno štampana izdanja.
I ovde na scenu stupa mladi Aleksej, nesuđeni lekar, glumac i režiser, koji neprestano traga za pravom smernicom u životu i ostvarenjem na ličnom planu.
Sasvim slučajno uleće u središte borbe između klanova i tom prilikom dobija i jedini primerak do tada ne viđene Knjige mudrosti. A ona mu otkriva tajnu Gormovljevskih knjiga. Njihovu svrhu. Poentu. Knjige. Onu glupu.
Pisac ove knjige je, samo da napomenem, Ukrajinac koji se preselio u Moskvu, dobitnik je prestižnog Ruskog Bukera (jedne od najprestižnijih i najuglednijih ruskih književnih nagrada, čijeg dobitnika bira žiri koji se svake godine menja, po kriterijumima koji su previše komplikovani da ga razume um prostog puka…zvuči NINpoznato?), nagrade koja se dodeljuje zaslužnim piscima. Odnosno Zaslužnim (verovatno za Odanost Otadžbini, zna se kojoj).
Poenta knjige jeste u mudrosti Knjige mudrosti koja veli da je u stvari Sovjetski Savez bio baš super. Kul po celom svom telu. Eto, kada i Ukrajinac, kao pisac, ali i kao glavni junak romana to kaže, onda tu nema greške. I nije bilo mudro lišiti se te Ruske okupacija pod krinkom Sovjetskog saveza. Imali su besplatno zdravstvo, školstvo, obezbeđen posao kada završe školovanje, crveni pas…da ne preterujem u pralelama. A sada su bedni, osiromašeni, u zakrpama. A dok postoji Čitalac koji će neprekidno da čita svih sedam gromovskih knjiga, njihova, ne precizira se čija, otadžbina, ne precizira se koja, biće bezbedna.
Preskočite.
Čitajte Viktora Peljevina.
Autor: Milan Aranđelović
Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.
