Ako odete na Instagram profil Silvije Fereri videćete da je u opisu prvo navedeno da je majka trojice dečaka, zatim, novinarka i tek na koncu književnica. Skrolovanjem stranice uverićete se da je zaista tako. Jer među onim lepim trenucima koje je ova Italijanka odlučila da podeli sa celim svetom dominiraju fotografije njene dece, da bi se tek povremeno pojavila slika posla, partnera ili knjige koju je napisala.
View this post on Instagram
Ovo je, osim samog naslova, možda i najbolji pokazatelj u kom će se pravcu kretati narativ njenog književnog prvenca Evina majka koju je u prevodu Jelene Brborić objavila izdavačka kuća Dokaz izdavaštvo.
Negostoljubiva zemlja
Čitaocima iz Srbije može posebno biti zanimljivo što je cela priča smeštena upravo u Beogradu. Ipak, osim nekoliko šturih opisa aerodroma ili hotela ne bi trebalo očekivati mnogo više. Na isti način i iz priče o životu Evine majke nećemo otkriti ni prelepu Italiju iz koje je došla u našu, kako na početku kaže, „negostoljubivu zemlju“ „na kraj sveta“.
Ipak, Srbija je ciljano odabrana kao zemlja koja je poznata po vrsnim stručnjacima za usklađivanje pola.
Pismo Deda Mrazu
A Eva je rođena sa rodnom disforijom. Pod ovim terminom podrazumeva se nesklad između pola i roda, odnosno biološkog pola i subjektivnog osećaja pripadnosti polu. Iako disforija može da se manifestuje i tek tokom ili čak nakon puberteta, kod Eve se to dogodilo već sa prvim koracima.
Ovo je i roditeljima bilo jasno još od prvog samostalno napisanog pisma Deda Mrazu u kome je dete poželelo pišu.
“Oni drugi smo mi”
Iako u savremenoj književnosti više nisu retke priče o usklađivanju pola i problemima sa kojima se osobe sa rodnom disforijom suočavaju, ono što Fererinu priču razlikuje, i čini je dragocenijom, jeste premeštanje fokusa na one druge. „Oni drugi smo mi“, kaže naratorka romana aludirajući na to da su postali oni kojima se dešavaju neuobičajene stvari.
Dok čeka da se nad njenim detetom završi operacija usklađivanja pola, Evina majka se priseća svih događaja koji su je doveli do ovog trenutka i na ovo mesto.
Njeno životno putovanje, prvo od Milana u Rim na postdiplomske studije, zatim upoznavanje predivnog čoveka koji je obožava i kome je postala supruga, posao na fakultetu koji voli i studenti koji je poštuju, dolazak deteta… Sve je delovalo kao priča iz bajke, sve dok dete nije progovorilo i otkrilo da se zapravo zove Alesandro.
Emotivno putovanje
Od te tačke kreće emotivno putovanje Evine majke kroz neprihvatanje, ignorisanje, traženje i odbijanje pomoći, pokušaje sa se shvati i prihvati… Sa druge strane, i njeno dete joj, kako ona to već doživljava, nije davalo mnogo vremena da za rekapitulaciju i primirje.
Osobe sa rodnom disforijom nose sa sobom kombinaciju anksioznosti, depresivnosti i razdražljivosti. A dete Evine majke ne želi da popusti u želji da punoletstvo dočeka u telu koje zaista doživljava kao svoje.
Ono što knjigu čini izuzetnom jeste taj emotivni proces kroz koji prolazi Evina majka. Fereri vešto uspeva da dočara svu ambivalentnost i suprotstavljene emocije koje razaraju čitavu porodicu, ali pre svega majku.
Neprihvatanje
Iz isključivosti introspektivnog romana slede mučni trenuci. Tako se, recimo, majka u romanu od početka do kraja tranzicije svom detetu obraća u ženskom rodu i naziva je ženskim imenom potpuno ignorišući želje i osećanja druge strane. Iskonsku potrebu svog sina naziva kapricom, hirom, sebe uvek doživljavao kao žrtvu fantazija sopstvenog deteta, nikada u sopstvenom ponašanju ne traži korene detetove frustracije, ljutnje i pobune, te čak i u pokušaju suicida svog deteta vidi njegovu manipulaciju kako bi nju naterao na određeno ponašanje i kako bi njoj naneo više patnje. Ona čini gotovo sve da bi svom detetu otežala i onako surov život i da do samog kraja ne prihvati sopstveno dete.
„Majke uvek prave greške“, priznaje. „Ja, očigledno, više od ostalih.“
U pitanju je intimna pripovest o teškoći da se prihvati i razume. Priča o usudu nemogućnosti da se životna potreba sopstvenog deteta vidi drugačije nego hir. Evina majka je duboko intimna i direktna priča u kojoj autorka odbija da kalkuliše ili podilazi. Naratorka se ne libi da i sama prizna kako učiteljica ili psihološkinja ne samo bolje razumeju, već i vole njeno sopstveno dete onako kako ona nikada neće moći.
„Briznula sam u plač čim sam prešla prav naše kuće“, kaže naratorka posle razgovora sa učiteljicom. „Jedna žena koja te poznaje svega nekoliko nedelja volela te je više od mene.“
Silvija Ferera je u svom književnom prvencu odlučila da bude hrabra. Svesna da mnogi neće razumeti ili prihvatiti ponašanje glavne junakinje ona je, ipak, odlučila da ispriča ispovest Evine majke. U pitanju je priča o izbezumljenoj majci kojoj narcističke rane onemogućavaju da dopre do srca sopstvenog deteta već se zadržava na površini njenog tela. Ovo je knjiga koja ogoljeno i bez pardona prikazuje pad i poraz arhetipa majke koja je suočena sa novim svetom kojem ne uspeva da pripadne.
Evina majka je odlično sročeno duboko iskreno pismo prepuno samospoznaje, žaljenja, ali i nade.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist
