(Pre početka, nekoliko reči: nikada nisam zaista razumeo savremenu književnu kritiku. Na prvi pogled, ovo što radim čini mi se anahronim. Isto tako, deo sam one većine koja se njome bavi “amaterski” – ako se već honorarom definiše profesionalizam – tako da ta isprika otpada. U odsustvu ugovora ili esnafske pozornosti koji propisuju kako, zašto i kome se obraćati, koji prebrojavaju fontove, prestrojavaju pasuse, regulišu autorska prava, može se reći da se bilo kakvih pravila koja definišu žanr držim pre svega iz samoskrivljene, inertne pristojnosti. Ali i iz još jednog razloga.)
I
Čemu ovakav uvod? Poziv urednika da za portal Glif prikažem “prošlogodišnju pesničku produkciju” primio sam uz gotovo metafizičku jezu. Jer, šta uopšte znači ta sintagma? Pokušavajući da o knjigama pred sobom mislim kao o skupovima i podskupovima, počeo sam polako da u tome nazirem zjap beskrajne rupe onog pitanja “šta je to poezija”. I tada je obično već kasno, neugodna kontemplacija smenjuje rad, i od smisla bavljenja kritikom i od očekivanog kritičkog teksta ne ostaje ništa, ni karakter na karakteru.
Jer, za mene, književna kritika je još samo, u najboljem slučaju, ugodna inercija. Kuglica čitalačke pažnje odbija se s jedne strane o hedonizam a sa druge o izveštaj o kvalitetu proizvoda, prelazeći povremeno i bučno preko ideoloških bonus polja. Čitanje je tu, kao radnja, omeđeno i definisano potrošnjom i proizvodnjom, tj, u krajnjoj liniji, samo potrošnjom – jer je to, valjda, kruna i ostvarenje i telos (ne samo književne) proizvodnje. Ali čim se sa pisanja skine ambalaža te određujuće kulturalne ideologije – kutijica na kojoj jasno i uredno piše Književnost – u rukama nam ostaje tek amorfna tekstualnost napisanog.
A u takvoj ambalaži samo književnost se jede, pisanje su iznutrice. Književno-kritički sagledavati poeziju danas kao da znači vratiti se na potrošnju zapeklog pektina dvestagodišnjih tegli madame de Stael i ignorisati lomove modernističkih samorazgolićivanja Književnosti, njene nejestive kosti u građanskom grlu, avangardna nuđenja neprobavljive procesualnosti probavnog sistema pisma gladnoj probavi čitaoca. Ali, iskreno, da nije bilo gospođe Književnosti, provokacija se uopšte i ne bi našla na tanjiru.
Danas je ta igra moderne kulture uveliko završena, ali se nastavlja, neutralizovana, nekad pervertirana, izmenjenog smisla, u najboljem slučaju očajna, često prazna, parazitirajući na drugim oblastima, tražeći među redovima političke neprijatelje… Jer jedina druga igra je tržište, a u njoj poezija učestvuje tek pomalo i posredno, ili nikako – ali uvek kao zabava ili prestiž, za (sve sitniju) materijalnu dobit. U oba slučaja, književnost je korisna, nekome potrebna, i ako je već tako, onda i popisati i opisati, izdvojiti kakvo-takvo žito i odbaciti poslovični kukolj, postaju smislen(ij)e radnje. Čim neko književnost iz jednog ili drugog razloga troši to znači da je neko drugi proizvodi – uloge su nevidljivom rukom već podeljene i, eto, već i produkcije, sagledane na godišnjem nivou, dakako, prezentovane na način dostojan finansijskog izveštaja.
U ime inercije datog, započinjem, dakle, ovaj tekst.
Pročitao sam stotinak pesničkih zbirki zavedenih pod 2014. godinu. Ne sumnjam da su im, meni nepoznati, vršnjaci daleko brojniji. A tek polovina pročitanih knjiga navela me je da ih poimence pomenem – konkretno, moj skup ih broji tačno 45.
Ne znam da li je prethodna godina bila slaba, da li smo opterećeni inflacijom naslova i (u kontekstu prošle godine neumesnom) poplavom amaterske literature ili obiljem odličnih ostvarenja; ne znam da li je Poezija najbolji deo srpske Književnosti (i Kulture), jer ne želim da i u ovom tekstu ugostim te metafizičke entitete. Jedna druga gospođa, gotovo dva veka nakon madame de Stael, rekla je (parafraziram) da Književnost ne postoji; postoje samo individualne knjige i, eventualno, izdavači. Poučen ovom mudrošću, odlučio sam da moji skupovi budu oni najneinventivniji – zbirke grupisane po edicijama izdavačkih kuća, a deskripcija rudimentarna. Čini mi se neukusnim u pola rečenice prebirati po bilo čijoj iznutrici. Pasuse koji slede moguće je shvatiti jedino kao informativni pregled.
II
Na vrhu gomile knjiga koja stoji sa moje desne strane nalaze se izdanja Književne opštine Vršac. A prva, na vrhu, jeste zbirka Mahovina Gabrijela Babuca, meni do sada nepoznatog autora (rođen u Uzdinu 1970), koja me je iznenadila svojom melanholičnom, modernističkom i nelinearnom sažetošću koja ponekad podseća na pesnički svet i mitopejski izraz Vaska Pope (sve do poslednjeg ciklusa). Odmah do nje su Hostel Dejana Matića i zbirka Nenada Glišića pod nazivom Ostaje samo telo. Dok Matić nastavlja da ispisuje kratke lirske tekstove u stilu već prepoznatljivom i zrelo ostvarenom u njegovoj prethodnoj zbirci, ovaj put naglašavajući motiv putovanja – koji kao da se prirodno vezuje za izraz koji je pesnik izabrao – energija Glišićeve knjige, nastala iz nezadovoljstva, bunta i stalnog nemira, proizvodi drugačiju vrstu kretanja, koja se “ne raduje tragovima” (njena gorka retoričnost ne služi za sakupljanje iskustava, za razliku od Matićeve stišane ironije); telo pod emotivnim nabojem i ne putuje već pre juri, želeći da uvek bude za jedan korak ispred sebe. Od ove tri tanke knjige, ali i međusobno, razlikuju se dve obimnije: Mangupski kapričo Bratislava Jevtovića i zbirka Postoji li dodir tvoje duše? Nenada Šaponje. Kod Jevtovića, najstarijeg od pomenutih autora, vidna je pripovedačka crta, koja se u poetskom prostoru ne ostvaruje naracijom, već raspevanim deonicama dugog daha, ispunjenim bogatom i nestandardnom leksikom. Njegov kapričo je sav u prizvanom jeziku, tačnije, u reči, i neumornom radu ritma. Nasuprot tome, Šaponja je smiren, elegičan, misaon. Njegova osnovna deonica je rečenica razlivena u stihove, celina koja se predaje ritmu, ali ga i usporava, stvarajući osobeni spoj lirike i refleksivnosti. U izdavačkoj kući Arhipelag izašla je knjiga Ulazak, Živorada Nedeljkovića, treća po redu objavljena u istoj kući. I u ovoj zbirci, nakon knjiga Ovaj svet i Talas, Nedeljković nastavlja sa ispisivanjem pesama dugog stiha u kojima pesnički jezik koristi kao sredstvo beleženja i hvatanja lepote i smisla često haotične pa i preteće svakodnevice. Nakon poeme Gola molitva, kod istog izdavača, Saša Jelenković objavljuje zbirku kratkih pesama pod nazivom Pedeset, koje se daleko više uklapaju u njegov izbrušen lirski govor zaokružen poentom.
Za Fabriku knjiga novu zbirku izdaje Dragana Mladenović. Naslov Slova ljubve nastavak je provokativnog preispitivnja društvenih vrednosti, pomoću već prepoznatljivih stilskih sredstava, koje autorka dosledno vrši iz knjige u knjigu. U okviru edicije Pesnička manufaktura Književnog društva Sveti Sava zbirku Obećanje objavljuje Živko Nikolić. U svojoj sedamnaestoj pesničkoj knjizi, pesnik se sve više okreće iskustvenom, neposrednom i ličnom, o čemu svedoče kako tematika pesama data prohodnim lirskim jezikom, tako i njihovo datiranje. Do njegove je knjiga koja me je prošle godine iznenadila svojim kvalitetom (ali i specifičnom kvalitativnošću tog kvaliteta): zbirka Pseća suza Radivoja Šajtinca (u izdanju Derete). Dugi dah pesme, utisak poemičnog povezivanja tekstova koji nastaje zbog netransparentnog, zamršenog autorovog izraza, melanholija koja se povremeno spušta u očaj. Čista emocija transponovana u jezik gde je sve, čini se slučajno i nenameravano, a ipak na svom mestu. Ili se ovom čitaocu samo tako čini. U svakom slučaju, topla preporuka za čitanje. A isti autor je prošle godine objavio još jednu, još osobeniju, pesničku knjigu, dijalekatsku “novu banataku pesmaricu” pod nazivom Di?, koncentrisanu na drugačiju tematiku od Pseće suze, i ispevanu u drugačijem fonu. U ediciji Istok, kao rukopis nagrađen nedavno uspostavljenom nagradom Rade Tomić, izlazi knjiga Tanje Kragujević Od svetlosti, od prašine, zbirka ispevana prozračnim i dovršenim izrazom. U Levom krilu izlaze knjige S onu stranu noći Dragoljuba Stankovića i Čovek zeva posle rata Tomislava Markovića. Stanković svoju treću zbirku ispisuje u sličnom idiomu u kom su ispisane i prethodne dve: kratke pesme mirne sintakse, najčešće svedenog stiha, kojima se, u ovom naslovu, tematizuju fina prelivanja među telima i predmetima, licima i polovima. Čistu suprotnost ovoj knjizi, što se izraza tiče, čini Markovićeva knjiga, koja je eksplicitno angažovana, satirički raspričana, s ekstravertnim pesmama dugog daha, sva u sadašnjm vremenu ali ludički koristeći i ostvarenja avangarde.
U ediciji cache izlaze dve knjige: Crvena planeta Gorana Korunovića i moj Detroit, a u ediciji Sent treća pesnička zbirka Sonje Šljivić pod nazivom Iskazi, u kojoj autorka neguje taman mitopejski izraz oslonjen na modernističku tradiciju. Lom donosi Pesme za žive i mrtve Milene Marković, ispisane u idiomu prepoznatljivom za autorku. Pesmama dominira motiv sećanja, izgubljene mladosti, sazrevanja. Gotovo da svaka pesma u sebi nosi preispitivanje doživljenog, u kojem se prepliću žalost za propuštenim i prati stvaranje životnih iskustava. Jako je zanimljiva i druga knjiga Ana Marije Grbić, takođe izašla u Lomu, Venerini i ostali bregovi. Autorka, naime, pesme ispisuje u muškom rodu, na hrvatskoj varijanti nekad zajedničkog jezika, čime se napisano, pored prvobitnog očuđavanja pročitanog, uz pojačanu emocionalnost (karakterističnu i za njen prvenac), preobražava, udaljava iz prostora neposredno lirskog i stiče drugačiji kvalitet. Rezultat je tekst koji je istovremeno i neka vrsta pastiša poezije kakva se već više od decenije piše na ovim prostorima, ali istovremeno i izuzetno uverljiv pesnički govor, koji prestaje da bude direktna ekspresija ili književna igra ostajući istovremeno i jedno i drugo. S pravom je ove godine bila zapažena i knjiga Zidovi Enesa Halilovića izašla u biblioteci Albatros plus. Pored stroge i origanlne kompozicije zbirke u kojoj se pesme broje od -22 do +22, stvarajući variranjem motiva iz naslova, u stvari, jedan poemični niz, meni su najzanimljiviji bili tekstovi u kojima Halilović pušta svojoj jezičkoj mašti na volju, stvarajući tako tekstove koje čini jedan snažan asocijativni tok. Novi rukopis Duška Novakovića Ovuda je prošao Bašo, u izdanju Trećeg Trga, dobio je nagradu Stevan Pešić za najbolje delo sa putopisnom tematikom za prošlu godinu. Ipak, ova obimna knjiga poezije na preko dve stotine stranica mnogo je više od toga. Iako je veliki broj pesama inspirisan autorovim putem i boravkom u Japanu, ono što zaista zaokružuje knjigu u celinu su prepoznattljiva Novakovićeva ironija, humor i verizam koji prožimaju svaku tematiku, kao i mogućnost da se u bilo kom profanom motivu nađe povod za pesničko imaginiranje.
Što se tiče prvenaca i knjiga mladih autora čiji su rukopisi objavljeni u okviru konkursa različitih edicija imao sam uvid u pet ostvarenja. Pršlogodišnja dobitnica nagrade Mladi Dis Gradske biblioteke Čačak je Jana Aleksić za zbirku Topao kamen. Njenih šest ciklusa u svojim naslovima variraju centralni motiv kamena, preuzet iz mitološke ali i modernističke pesničke tradicije, dva polja koja se dodiruju upravo u jeziku kojem autorka pristupa promišljeno i pažljivo. Festival poezije mladih Vrbas izdavač je zbirke Obećani svemir Nemanje Dragaša, rođenog 1992. Godine (u pitanju je njegova treća pesnička knjiga). Dragaševa poezija se odlikuje snažnim ritmičkim zamahom, bogatom leksikom i raznovrsnošću tema. Čini mi se da je najbolja onda kada se prepušta igri motiva i asocijacija unutar sopstvenog toka, kao u nekoliko naslova koji otvaraju rukopis. Jako zanimljivu knjigu pod nazivom Pseudoton objavila je Jelena Blanuša u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa. Ova nešto obimnija zbirka donosi sjajne proseve angažovane ironije i promišljene, igrive diskurzivnosti, često, ipak, zagušene obiljem koje bi autorka lako mogla disciplinovati i pročistiti. Knjiga I dosta Natalije Jovanović objavljena u okviru Festivala mladih pesnika Zaječar odlikuje se bogatom slikovitošću, razigranošću izraza i odsustvom interpunkcije. Ono što se najpre primećuje u ovoj knjizi jeste upečatljiva metaforika koja pokazuje visoku potencijalnu meru autorkinog talenta. Razgovor sa Hertom, izdanje biblioteke Prvenac SKC-a Kragujevac, prva je knjiga Vladimira Milojkovića. Reč je o autoru iz Subotice koji bi se poetički mogao svrstati u nastavljače novosadske i, šire, vojvođanske neoavangardne škole.
U izdanju Kulturnog centra Novog Sada 2014. izlazi ukupno šest naslova. Već na samom početku godine objavljena je nova knjiga Marjana Čakarevića, Jezik. Posle brižljivog ispisivanja kompleksnog futurističko-strukturalističkog speva Sistem, Čakarević se okreće nešto prozirnijem izrazu i manje zahtevnoj konstrukciji, ispisujući pesme koje, ipak, i na planu forme i na tematskom planu ostaju u krugu koji je autor opisao svojim ambicioznim prethodnim ostvarenjem. Nešto ranije u okviru pomenute edicije izašla je i šesta zbirka Petra Miloradovića. Već po samom nazivu, O zelenom kamionu i drugom, vidi se da autor nastavlja sa zapisivanjem fasciniranosti predmetima svoje svakodnevice ali i tematizovanjem živopisnih likova na koje u popisivanju inventara sveta nailazi. Iako se takođe bavi svakodnevicom, potpuno drugačiji rukopis ispisuje Nebojša Vasović. Knjiga Neka, hvala ispunjena je direktnim, zaokruženim, verističkim tekstovima čija tema može biti bilo šta čega se dohvati autorova kritička oštrica. U stvarnost je kritički uronjen i Zoran Bundalo, posvećeni prevodilac Odnove poezije. Njegov jezik je daleko složeniji i od Miloradovićevog i od Vasovićevog, tako da se upravo u stalnim sintaksičkim inverzijama, traženoj leksici i preciznom hvatanju detalja i krije dobroćudna ironija, osnovno osećanje većine pesama Sitnina. Od konkretnog, viđenog i doživljenog polazi i Ibrahim Hadžić u knjizi Duge senke kratkih pesama. Dok se uvodnih 28 konciznih tekstova sličnih haiku poeziji koncentriše na prizor izvlačeći iz njega maksimum smisla na prostoru od svega nekoliko stihova, njihove “duge senke” su raspričanije, narativnije, u njihovom jezgru je događaj, skiciran nenametljivom mudrošću i tihim iskustvom. Iz pomenutog niza pesnika izrazom se izdvaja Dragan Jovanović Danilov svojom novom, sedamnaestom po redu, knjigom pesama Simetrija vrtloga, koja svojim nadahnutim ritmom, smelim slikama i povišenim, retoričkim tonom zatvara prošlogodišnje kolo edicije.
U izdanju kraljevačke Povelje 2014. izlazi jedanaest naslova. Knjigu Kuća četiri vetra Miloša Petkovića čine kratke tekstualne deonice, tek retko razbijene na stihove, koje su umesto toga poetizovane usložnjenom interpunkcijom i blagom fragmentacijom lirskog toka. Miroslav Cera Mihailović, nasuprot Petkoviću, u zbirci pod nazivom Dlaka na jeziku piše direktne, kritičke stihove u kojima se iskaz i izraz slivaju u jedno kako bi bi što efektnije preneli autorovu poruku. Zrno Ranka Pavlovića odlikuje se svedenim, zaokruženim pesmama koje čine celine u kojima nema ničeg suvišnog. Nikola Vujčić novom knjigom nastavlja da ispisuje pesme od svetlosti i tame, pretvarajući tišinu u drugačiji, bogatiji govor od običnog. Svedočenje još jednom potcrtava ulogu lirskog subjekta koji svojim činom gledanja u stvari pozajmljuje jezik svemu onom nemom i nemuštom. Izuzetno ekspresivnu i direktnu zbirku ispisuje Radmila Lazić. Njena Crna knjiga sva je od očaja i negacije, na momente potresno ljudska, neretko podsećajući čitaoca na mračni poetski svet Novice Tadića. U drugačijem izražajnom registru piše pesnikinja Zlata Kocić, služeći se simbolima, jezikom daleko teže prohodnim, zahtevnim za čitaoca. Belo pule je knjiga pažljive i složene kompozicije, koja se odvija polako i nedvosmisleno, na taj način i sama podvlačeći naslovnu simboliku trpeljivosti i nade u skladu koji se ne otvara na prvi pogled. Na ovom mestu bih pomenuo i njenu drugu knjigu objavljenu 2014. u Trećem Trgu. Biberče se čini još svesnijim i kompleksnijim ostvarenjem od Belog puleta, koje s jedne strane puno duguje religioznom iskustvu autorke a sa druge zaumnom iskustvu avangardne tradicije. Autorka mlađe generacije, Nadija Rebronja, objavljuje Flamenko utopiju u kojoj je svaka pesma data iz pozicije jednog lirskog junaka imenovanog u njenom naslovu. O svom postupku sama pesnikinja u motou zbirke kaže: „ja ne pišem pesme / samo slušam ljude / i gradove“. Ipak, može se reći da je glavni junak sam spoj mavarske i latinske, španske civilizacije, koji čini milje u kom se javljaju pojedinačni lirski glasovi. Bojan Savić Ostojić u Jeretičkom dativu jezički precizno, a istovremeno ludički, od svakodnevnog stvara tekstualni niz – pročitano tretirajući kao dogođeno a dogođeno kao pročitano. Svojom novom knjigom pod nazivom Carmina Galli, Nikola Živanović na nov način osvetljava svoj prethodni naslov, objavljen kod istog izdavača. Autor Astapova kroz različita formalna rešenja obrađuje niz raznorodnih tema koje su međusobno povezane razuzdanim (pesničkim) erosom koji ih ispisuje. Vodeni cvetovi Kajoko Jamasaki donose tihu i nežnu poeziju, u kojoj su fauna i flora, domaći prostor i vreme detinjstva obasjani toplom svetlošću i ispunjeni mirisima tihe lirike. Na samom dnu knjiga iz Poveljine edicije stoje Delfini Nenada Jovanovića. Slučajno, to je poslednja knjiga koju pominjem, a ujedno i jedna od najboljih objavljenih prošle godine (ako ne i najbolja) – na ovom portalu već je postavljen njen prikaz.
III
Umesto zaključka, čitaocima dugujem razlog, napomenut u uvodnom delu teksta. Kritiku nastavljam da pišem iz potrebe za disciplinovanjem i produbljivanjem sopstvenog čitalačkog iskustva. Ne zbog želje za procenjivanjem i ocenjivanjem već iz potrebe za pronalaženjem one specifične forme intelektualnosti karakteristične za umetnička ostvarenja, drugačije od onih koje joj nameću filozofija, savremena teorija ili nauka o književnosti. U nedostatku izraza koji bi joj odgovarao, nastavljam da je tražim u inerciji nasleđenog žanra književnog prikaza.
Autor: Bojan Vasić
Izvor: Glif
