Kada mislimo na japansku književnost uvek se priča svede na dva-tri slova. Tu su oba Murakamija (Rju i Haruki) kao i, za one malo tradicionalnije, Jukio Mišima. Naravno, dobri poznavaoci književnosti će uvek, poput tablice množenja u četiri sata ujutru, moći da izdeklamuju najmanje još osamdeset i šest zapeta četiri značajna, znamenita i veoma popularna japanska književnika. Međutim, mi koji nismo dobri poznavaoci književnosti već samo ljubitelji i konzumenti iste mnogo smo brojnija kategorija. Volimo dobru knjigu, ali ako nam se servira na tanjiru. Izdavačke kuće nam obično i poslužuju ono što je poznato, prepoznato, provereno (komercijalno isplativo)… I zato Rju, Haruki i Jukio. Oni se dobro prodaju, uvek su traženi i rado čitani.
Nije da ne želimo druge, nove i, nama, nepoznate pisce, samo nismo često u prilici da naletimo na njih. Zato je hvale vredan poduhvat izdavačke kuće Tanesi gde nam predstavljaju japanske autore (koji nisu RHJ). Posebno je pohvalno što su knjige iz ove edicije posvećene japanskim autorkama. Najbolje u celoj priči jeste što su u pitanju izuzetno zanimljive i kvalitetne knjige.
Prva knjiga koju bih ovom prilikom želeo da predstavim jeste Hotel Iris koju je napisala Joko Ogava (inače četvrte knjige ove autorke koju je objavio Tanesi).
Sedamnaestogodišnja Mari živi bedan život u bednom hotelu na obali koji drži njena majka, žena koju zanimaju samo tri stvari – novac, novac i novac. Prvo je otišao deka, onda otac, zatim i baka. Sada je ostala samo majka koja, u trci za što većim profitom, guši svoju ćerku obavezama. Jedne noći njena majka će iz hotela morati da izbaci starijeg gospodina koji se u svojoj sobi malo grublje zaigrao sa lokalnom prostitutkom. Mari će osetiti neodoljivu privlačnost prema gospodinovom glasu. Tako je snažan, dominantan, posto traži da mu se prepusti. Vlasnik glasa je neuredan prevodilac koji živi na usamljenom ostrvu nedaleko od obale. Uskoro će Mari i biti u prilici da mu se u potpunosti prepusti u nekoj vrsti BDSM veze. Iako ih razdvaja tačno pedeset godina, vezuje ih što su oboje polupani lončići. On je spreman da joj uradi baš svašta, a ona je spremna da mu sve to dopusti. Međutim, postoje glasine da je prevodilac ubio svoju suprugu…
U pitanju je relativno kratka, ali kompleksna priča o susretu dveju izgubljenih, slomljenih, duša koje u otuđenom svetu traže nešto što bi moglo da izleči njihove rane. Pitanje je da li veza koja u samoj svojoj biti ima destrukciju može biti zaceljujući faktor.
Joko Ogava je jedna od najzanimljivijih i najznačajnijih predstavnika savremene japanske književnosti. Objavila je preko dvadeset romana i nekoliko knjiga priča za koje je osvojila gotovo sve značajnije književne nagrade u Japanu i u svetu. Tri njena romana su ekranizovana u Japani u i Francuskoj. Nobelovac Kenzaburo Oe je među prvima javnosti skrenuo pažnju na Ogavina dela.
„U prozi koja je istovremeno i nežna i duboka, Joko Ogava je u stanju da izrazi najtananija dejstva ljudske psihe“, rekao je Oe.
Druga knjiga koju bih želeo da predstavim jeste Jezero autorke Jošimoto Banane. Njeno pravo prezime je, zapravo, Mahoko, ali zbog toga što je bila opčinjena cvetom banane odlučila je da upravo to bude njen književni pseudonim. Može se reći da je Banana, odmah posle Harukija Murakamija, jedna od najprodavanijih japanskih pisaca van Japana. Ovo poređenje nije slučajno. Jezero je roman koji kao da je napisao Murakami. Glavna junakinja, tridesetogodišnja Ćihiro, je, poput Murakamijevih protagonista, takođe usamljen lik. Ona živi sama, izbegava veze i druženje sa ljudima, može se reći da i nema prijatelje. Nakon smrti majke postaje još usamljenija. Utehu pokušava da pronađe u druženju sa mladim Nakađimijem. Čini joj se da u njemu može da se ogleda njen bol. Međutim, ono što ona ne zna jeste da je ovaj njen dragan psihički mnogo neuravnoteženiji, nestabilniji, ranjiviji… Da bi ga izlečila ona mora da otkrije koja je njegova tajna i koje je traumatično iskustvo doživeo kao dete. Iza ove misterije krije se i zloglasni kult Aum Šinrikio koji je postao planetarno poznat kada su 1995. u tokijskom metrou ubili trinaestoro ljudi.
Iako je povezana sa jezivom temom ova knjiga se, zapravo, bavi ljudima koji žele da prevaziđu traumatična iskustva, kao i onima koji žele da se otvore prema svetu i da, ucelosti, osete radost življenja. Kao i u knjizi Hotel Iris i ovde se tematizuje susret dve tužne duše i njihova interakcija, samo što kod Banane sve vodi, ne destrukciji, već, naprotiv, ozdravljenju i novom rađanju.
Svi znamo da Japanci vole da izmišljaju reči kako bi definisali neke čudnovate pojmove i međustanja. Čak su izmislili i reč za ljude koji gomilaju nepročitane knjige. Zato im nije ni najmanji problem da izmisle reč za triler, odnosno podžanr krimi-romana, koji su ispunjeni jezivim, brutalnim scenama i zaokupljeni tamnom stranom ljudske prirode. Ta reč je „ijamisu“ ,a nezvanična kraljica ijamisua je Kanae Minato. U pitanju je japanskih književnica koja je, uprkos tome što je počela da piše prilično kasno (tek sa trideset i nešto godina), veoma brzo postala jedna od najpoznatijih i najtiražnijih autorki.
Njen prvi roman Ispovesti bio je najprodavanija knjiga godine u Japanu 2008. godine. Kada je, šest godina docnije, ovaj roman preveden na engleski jezik proglašen je za najbolji strani ijamisu roman. Po ovoj knjizi snimljen je i film koji je ušao u najuži krug filmova nominovanih za Oskara.
U pitanju je psihološki triler u nekoliko glasova, a sa svakim novim glasom prodiremo dublje u misteriju i tamnu stranu ljudskog uma. Prva priča je, zapravo, predavanje nastavnice, samohrane majke, kojoj je četvorogodišnja ćerka stradala u školskom dvorištu. Policija je zaključila da je u pitanju nesrećan slučaj i zatvorila je istragu.
Međutim, nastavnica je ubeđena da joj je ćerka ubijena kao i da ubica ili više njih sede na času. I zato koristi predavanje da ispriča svoju verziju priče o ovom zločinu kao i da se osveti ubicama. Nakon njene,uslediće i druge priče koje će nam polako otkrivati potpuniju istinu.
Piše: Milan Aranđelović
