Kao retko koji moderni pisac Danilo Kiš je naglasio vezu života i literature, gorkog taloga iskustva i milosti uobličenja. Otuda je Kišova književnost prvorazredno svedočanstvo života za literaturu i literature proistekle iz neuporedive ljudske i stvaralačke avanture. Osamdeset godina od rođenja Danila Kiša Danas, u saradnji sa Kišovim izdavačem Arhipelagom, obeležava jednim mogućim pregledom Kišove biografije, onako kako ju je video i doživeo sam pisac u svojim intervjuima sakupljenim u knjizi Gorki talog iskustva.
BEGSTVO U KNJIGE: Godine učenja. Ta je stvar, valjda, počela na Cetinju. U moje vreme, pedesetih godina, bilo je mnogo više uslova za učenje književnog zanata, mnogo više pogodnosti za status kalfe, nego danas. A pogotovo na Cetinju. Tamo, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu! (…) Drugi su sanjali o bekstvu preko granice ili, jedno vreme, o bekstvu u brda. Ja sam tu granicu prešao i domogao se tih brda tim bekstvom u knjige, u fikciju, još goru.
NEDOSTIŽAN IDEAL: Beograd je bio san, metropola ideala, san o bekstvu iz provincije. Ja sam negde 47/48. proveo jednu godinu u Beogradu iza spuštenih zavesa, pokraj železničke stanice, potpuno nesposoban da se oslobodim svog mesečarskog bekstva u knjige, a kada sam se vratio na Cetinje, taj san o Beogradu, koji je više bio zvuk i svetlost nego realan doživljaj, živeo je u meni kao nedostižan ideal kojem sam težio svim svojim bićem.
U MEĐUVREMENU: Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!
GORKI TALOG ISKUSTVA: Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda, koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice učenja i taj gorki ukus razočaranja što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.
KAKAV JESTE: Pisac treba da traži od društva da ga prihvati ne onakvim kakvim bi ga ono htelo, nego onakvim kakav on jeste.
ROMANESKNO: Moja rana biografija, a pogotovu biografija moga oca, suviše su romaneskne, suviše neobične i bizarne e da bi mi se moglo verovati na reč. Sve to jako liči na fantaziju, da ne kažem na fantastiku, dok sam ja čvrsto uveren da sam pisao o golim faktima. Odatle ta moja potreba za dokumentom, ne samo da samom sebi dokažem da ne izmišljam, nego i da čitaoca uverim da je taj moj otac postojao, tel quel, takav kakav je, takav kakvog sam ga prikazao u pomenutim knjigama. (…) Da nisam uspeo da sačuvam njegovu arhivu, bar dobar njen deo, ja bih i sam danas verovao da je sve to izmišljotina, da sam sve to u vezi s njim sanjao. Zar nije za jednog pisca čudo, koje se graniči sa fantastikom, da mu je otac bio pisac Reda vožnje!?
NA SOPSTVENOJ KOŽI: Ja sam zlo osetio na svojoj koži, u svojoj duši… Preživeo sam kao čudom masakr Jevreja i Srba u Novom Sadu, januara 1942, a celo sam svoje detinjstvo i dobar deo mladosti proveo u neposrednom dodiru sa Zlom. Moj je otac nestao u Aušvicu, zajedno sa skoro celom svojom širom porodicom. Onda sam slušao priče onih koji su preživeli. A kasnije, svedočenja onih koji su preživeli druge logore, svedočenja Karla Štajnera, pisca knjige 7000 dana u Sibiru, na primer. Da, ja osećam zlo na svojoj koži.
UZORNE PRIČE: Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te, uzorne priče.
RANI JADI: Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi ranih jada napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice – redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sâm jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.
POSTOJI ČITALAC: Imam čitaoce u celom svetu, usku, ali vernu publiku. Čitalac mojih knjiga biće neko ko je već čitao Bibliju, Homera, Ovidija, Dantea, Rablea, Tolstoja, itd… On postoji, taj čitalac.
Izvor: Danas
