Roman „Pre nego đavo dođe po svoje“ Veljka Mijuškovića je mračan politički triler koji se hvata u koštac sa istorijskim periodom koji je u našoj književnosti gotovo ignorisan.
Malo je savremenih srpskih autora koji se u svojim delima odvaže da zakorače u nepoznato. Čak i kada radnje svojih romana smeštaju u noviju istoriju, retko ko od njih će se posvetiti događajima iz naše neposredne prošlosti.
Čitajući te knjige stiče se utisak da je posle šestog aprila i nacističkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju za nas nastupio onaj čuveni kraj istorije o kome je pisao Frensis Fukujama. Smeštajući radnju u vreme između dva svetska rata, autori izbegavaju da se uhvate u koštac sa, ništa manje dinamičnim i uzbudljivim, događajima koji su se dešavali nakon dolaska raznoraznih okupatora.
A dramatičnih događaja je bilo tušta i tma.
Građanski rat i dolazak komunista na vlast, rezolucija Informbiroa, hapšenje Milovana Đilasa, smena Aleksandra Rankovića, demonstracije na Kosovu, čistka liberala, osnivanje Pokreta nesvrstanih… da bi se početkom osamdesetih svi bitni i značajni događaji, kao na pokretnoj traci, ubrzano nizali jedan za drugim.
Ravno je čudu da je savremena srpska književnost danas uspeva da bude tako čvrsto uspavana na romantizovanom dušeku međuratnog perioda.
Zato bi, kao pravo osveženje, valjalo pozdraviti roman Pre nego đavo dođe po svoje Veljka Mijuškovića. Radnja ovog romana, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, smeštena je u prelomne osamdesete godine minulog veka.
Pozicioniran u vremenskom rascepu nastalom između starog sistema koji se raspada i novog koji tek nastaje, ovaj roman se hvata u koštac sa događajima kojima se savremena srpska književnost tako malo bavi.
Komunistička Jugoslavija se polako dezintegriše i stari funkcioneri pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije i privilegije iznova se profilišući, sada kao čuvari nacije.
Vreme bezakonja tog interregnuma koriste i neki mračni tipovi za prvobitnu akumulaciju kapitala i kriminala.
Mijušković u svom prvencu opisuje društvenih vihor u kome su nastali temelji onoga u čemu danas živimo. Samo zbog toga bi trebalo da mu budemo zahvalni.
A tu je i priča o sudbini jednog mladog čoveka zarobljenog između svojih želja, potreba i mogućnosti. Mladi i preambiciozni advokat Zoran Aksentijević na jednom prijemu upoznaje Marijanu Karamarković mladu, lepu i obožavanu ćerku visokog i prilično svemoćnog državnog funkcionera. Dve srodne bezdušne duše se odmah prepoznaju svoje strasti i ambicije i sve uskoro biva krunisano brakom.
Dok se spremaju barikade i ritam ratnih bubnjeva postaje sve jači, njih dvoje pokušavaju gotovo nemoguće – da celu situaciju u kojoj su se našli njihovi životi i sudbine drže pod svojom kontrolom.
Zemlja i društvo pucaju po šavovima, a njih dvoje bivaju uhvaćeni u vrtlogu igre strasti, ambicija, ljubomore, pohlepe, mržnje i osvete.
Pre nego đavo dođe po svoje je triler kakav smo dugo čekali. I ne samo mi. Veljko Mijušković je od najranijeg doba bio opčinjen krimićima, pre svega, legendarne Agate Kristi, ali i savremenim stranim i domaćim delima ovog žanra.
Međutim, uprkos interesovanju, bilo je potrebno dosta vremena da ideja o pisanju romana sazri. Tokom božićne večeri koju je proveo sa ocem gledajući domaću mini-seriju, jedna scena mu je posebno privukla pažnju. Ta scena je bila ključna za ideju o romanu.
Kada je sutradan saopštio da planira da napišem krimić niko mu nije verovao. Tek nakon što je, posle izvesnog vremena, počeo da im čita odlomke budućeg romana, uvideli su koliko je bio ozbiljan u svojoj nameri.
I tako je ovaj doktor ekonomskih nauka i nastavnik Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i food-bloger na kraju napisao veoma dobar ljubavno-politički triler na koji bi ljubitelji žanrovske književnosti trebalo da obrate pažnju.
Piše: Milan Aranđelović
