Pokušao sam, zaista sam pokušao da u cilju potpunijeg teksta o filmu pročitam roman „Pedeset nijansi – siva“. Prvo sam čitao sam, onda sam pročitao nekoliko stranica naglas devojci, zatim smo njena sestra i ja naizmenično čitali jedno drugom… Prilikom svake od tih formi čitanja nekoliko minuta je pažnja bivala zabavljena kempi „toliko loše da je smešno“ ugođajem nakon čega bi usledila dosada i bacanje proklete stvari iz šaka.
Zapravo, najstrašniji deo, mnogo strašniji od seksualnih sklonosti Kristijana Greja, jeste pomisao u kakvom li je stanju roman stigao kod urednika. Podsetilo me celo iskustvo na pokušaj čitanja romana Ljiljane HabjanovićĐurović(onog najpoznatijeg, kako god da se zvaše). Znate već, „neprijatelja treba upoznati“, „da vidimo na šta se to srpski malograđani toliko pale“, do optimističnih, „ko zna, možda to, bez obzira na sve, ima neku dinamiku, likove o kojima se može raspravljati, itd.“… Naravno, nakon desetak stranica postaje jasno da postoje mnogo smislenije aktivnosti na koje se može potrošiti dan, poput gledanja muve kako preleće sa jednog zida na drugi („koji li je sledeći koji će da odabere?“). No, lako je biti vickast ali hajde da zagrizemo i vidimo u čemu je zapravo problem sa romanom „Pedeset nijansi – siva“? Da počnem od najmanje bitnog segmenta jednog književnog dela sa narativom… Dvadesetogodišnjaci pričaju, ne kao odrasli ili starmali većkao kompjuteri koji objašnjavaju svoje funkcije i greške u radu. Da, glavna junakinja živi unutar nekakvog viktorijanskog sveta fantazije, te bi u njenom slučaju neprirodne rečenice koje zvuče sumnjivo kada se pročitaju u sebi a potpuno suludo kada se čuju mogle da budu opravdane, međutim, svi likovi tako govore, nezavisno od karaktera, društveno-ekonomskih okolnosti u kojima su odrasli i svih drugih elemenata koji određuju način na koji se obraćamo drugim ljudskim bićima.
Na ovom mestu probleme romana, budući da nisam stigao dalje od pedesetak stranica, nastavljam da razmatram kroz film… Nevolja broj jedan je nepostojanje sukoba. Anastasija Stil, dvadesetjednogodišnja devojka koja završava fakultet (engleska literatura), povučena je, izbegava muškarce („nisu je spopadali oni pravi“, kaže), oblači se neugledno i ima nizak stepen samopouzdanja glede svog izgleda. U prvom minutu poznanstva zaljubljuje se u Kristijana Greja, dvadesetsedmogodišnjeg milionera, poslovnog čoveka sa prodornim očima, muževnim glasom i stavom moćnog muškarca („strong silent type“). Dakle, ona je od samog početka pečena, dok nam način zaljubljivanja (saplete se i padne pred njim da bi joj on pomogao da ustane) ukazuje da imamo posla sa idiotom te nam je svejedno šta će joj se dalje dešavati. Sa druge strane, Greju se Anastasija dopadne, reklo bi se, isključivo zbog njene smušenosti. Kako će nam uskoro biti otkriveno, on pronalazi seksualno uzbuđenje u nanošenju bola (dakle, nikakve fantazije nisu u pitanju većbazični fizički bol), te mu Anastasijina submisivnost, valjda, prija. Sad, u teoriji, takva postavka bi mogla biti korisna i u praksi roman i filmski nastavci verovatno i idu u pravcu promene likova gde će junakinja razviti samopouzdanje i početi da ceni i osećajne momke, dok će Grej shvatiti da ima nekog đavola i u samouverenim ženama. Ipak, u realnoj praksi, glavnu junakinju igra ćerka Melani Grifit, i možda je to saznanje odgovorno što sam sve vreme imao utisak da posmatram mešavinu između maminog nastupa u gnusnoj „Zaposlenoj devojci“ (gnusnoj jer propagira da nije problem u samom liberalno-kapitalističkom sistemu nego, eto, u ljudima koji se ponekad u okviru tog sistema ponašaju amoralno) i Džoan Fontejn iz faze „sirotice iz Louvuda“. Znate već, taj opčinjeno zaljubljeni pogled odozdo, te misli koje idu u pravcu „o bože, kada bi me on samo voleo, kako bih srećna bila, ali znam da ja, jadna, nisam njemu ni prineti i moram biti zadovoljna i ako mi bude dozvoljeno da mu celoga života budem sluškinja“… Bez sve šale, Anastasiju Stil bi seksualno uzbudila igrarija iz prethodne rečenice. Grej, opet, videli smo, uživa u nanošenju bola a ne u nečem, istina, još luđem, ali svakako zabavnijem kao što je slamanje slobodne volje. Ima tu i objašnjenja – biološka majka ga je napustila nakon što ga je dobro mentalno i fizički (ima nekakve ožiljke na grudima) traumatizovala te se on, valjda, kroz nasilje nad ženama sveti nevaljaloj mami (ceo taj „bla bla bla“ će dobiti verovatno svoje desetine i desetine minuta u nastavcima). Kao posledica takve postavke likova, sukoba nema. Anastasija (u skladu sa političkom nekorektnošću mogao bih da kažem „Stilova“ – ko zna, možda je tako i prevedeno na srpskom njeno konstantno obraćanje samoj sebi, pošto engleski jezik, na kome sam pročitao koliko se dalo, krije to pretvaranje žene u nečiji posed) se zaljubi u alfa mužjaka kome želi da bude potčinjena ali, ako bi moglo, sa ne baš toliko šibe i vezivanja. Nakon što spozna način na koji Grej dobija seksualno uzbuđenje ona mlitavo želi da ga promeni u društveno prihvatljivog nasilnika. Grej je, pak, u stanju da postigne erekciju i tokom, da kažemo, normalnog seksa ali neće da se odrekne onoga što ga najviše pali – a ne bi ni trebalo, pod uslovom da pronađe drugu stranu koju to podjednako uzbuđuje. Predlažem sledeći razvoj događaja koji bi, možda, doveo do nekakve drame: Anastasiju isprva uzbudi Grejeva soba za mučenje, što bi bilo u skladu sa likom, umesto nedefinisanog šoka kakav imamo u filmu; Anastasija uživa u ulozi submisivne osobe u sadomazohističkoj vezi, međutim, kada nasilje prelazi u ekstremno, njen odnos prema fantaziji i realnosti postaje poljuljan i onda imamo spoljašnji i unutrašnji sukob. No, primećujete da u ovoj imaginarnoj verziji Anastasija jeste nesumnjivi glavni lik, neko ko trpeći je radnju zapravo izaziva.
Na kraju, ostaje glavno pitanje… Zašto? U redu, ljudi su radoznali i uzbude se kada čuju da je nešto bezobrazno, to stoji, trik je samo da se pogodi pravi trenutak. Međutim, ima nešto u malograđanima što traži da se zna jedan savremeni pisac (novo vreme nudi nova pravila gde nema više slavnih, tj, svi su slavni, ali nekada je to u Srbiji bio Momo Kapor), savremeni slikar (Olja Ivanjicki), i tako dalje… a sada su dobili svoju asocijaciju na sado-mazohizam, pa je tako svako vezivanje i šibanje, sada govorim o američkim malograđanima, postalo „Fifty Shades of Gray“. Ima i bolje objašnjenje koje zapravo to nije i nalazi se u pesmi Robinsona Džefersa „Be Angry at the Sun“ koja kaže otprilike, „ako te ljuti što zvaničnici iznose neistine, što su republike i imperije korumpirane, dečaci traže zadovoljstvo a starci moć, servilni žele vođu a budale da ih neko nasamari… ljuti se onda i na sunce što zalazi…“. Ljutite se, dakle, i na sunce što zalazi ako vas nervira to što je „Pedeset nijansi – siva“ prodat u šezdeset miliona primeraka. Sve je to ljudska priroda.
Autor: Pavle Simjanović
Izvor: Danas
