Znate za one slučajeve, ima ih tako mnogo, kada roditelji obeshrabruju svoju decu u njihovim nastojanjima da postanu umetnici, već ih ohrabruju da završe prave i škole i izaberu „prava“ i poštena zanimanja poput doktora, advokata, političara, vojnika, policajaca, molekularnih biologa..?
“- Započeo sam veliku filozofsku poemu o reinkarnaciji i selidbi duša.
Klimnula je glavom u znak odobravanja.
– A u školi?
– Dobio sam keca iz matematike.
Majka je razmišljala.
– Ne razumeju te oni – reče.“
Nešto sasvim suprotno dogodilo se slavnom francuskom književniku Romenu Gariju kada je bio mali. Naime, njegova majka, bivša glumica, upravo ohrabruje svog sina da odabere neko umetničko zanimanje jer to vidi kao prečicu do uspeha, novca i slave. Loše ocene u školi koje njen sin dobija, naočito iz prirodnih nauka, nju nimalo ne pogađaju. Bitno je da on nastavlja da piše, pleše, glumi, svira, peva… Jedino što ova samohrana majka ne želi za svoje čedo jeste karijera slikara. Slikari, zna ona, imaju nezgodan običaj da umru u siromaštvu, nepoznati, nepriznati, mučeni gonorejom, sifilisom ili pederastijom.
Ne, njen sin biće slavan umetnik, osvajač žena, ratni heroj, francuski diplomata….
I, zaista, sve je bilo tako. Romen Gari je postao avijatičar, ratni heroj koga je odlikovao lično De Gol, francuski diplomata i čuveni pisac.
„Došao sam do zaključka da pseudonim nije dovoljan kao sredstvo književnog izraza, te da je potrebno još i pisati knjige.“
Rođen je kao Roman Kacev u Carskoj Rusiji (u današnjoj Litvaniji), detinjstvo provodi u Rusiji i Poljskoj da bi, kao tinejdžer, sa majkom otišao u Nicu. Upisuje prava, ide i u vojnu školu, a nakon poraza Francuske 1940. godine odlazi u Englesku kako bi se priključio De Golu. Za ratne zasluge, kao navigator u avijaciji, dobija Legiju časti i druga visoka vojna odlikovanja.
Roman Evropsko vaspitanje, koji je napisao tokom rata, donosi mu slavu. Nakon završetka rata stupa u diplomatsku službu.
Kao francuski konzul u Los Anđelesu prisutan je u društvenom životu Holivuda. Tu i upoznaje svoju drugu suprugu, glumicu Džin Siberg. Kada je Gari načuo da ga supruga vara sa Klintom Istvudom on izaziva na dvoboj slavnog glumca koji se i proslavio kao revolveraš megdandžija u vesternima. Na sreću po književnost, a možda i po filmsku umetnost, Istvud odbija sukob sa prgavim Francuzom.
Sa Džinom dobija i sina Aleksandrea koji nije imao mnogo pohvalnih reči za svog oca. „Čak i kada je bio tu, moj otac je bio odsutan“, rekao je jednom Aleksandre Gari. „Opsednut svojim poslom, čak i kada me je primećivao, on je bio na nekom drugom mestu.“
Nakon povlačenja iz diplomatije Gari se seli u Pariz gde se u potpunosti posvećuje svom književnom radu. Piše na francuskom i engleskom (na jezicima koji nisu njegovi maternji) i stiče sve veći broj poklonika. Tokom života objavio je preko trideset naslova koji su obeleženi humanizmom i težnjom da se afirmiše ljudsko (i životinjsko) dostojanstvo.
„Uspeh jeste nešto što za života treba da vam se dogodi.“
Za romane Koreni neba i Život je pred tobom dobija po jednu Gonkurovu nagradu. Ovaj potonji roman objavio je pod pseudonimom (koje je inače i voleo da koristi) Emil Ažar. Gonkurov žiri je, ne znajući da se iza ovog pseudonima krije dobitnik njihovog priznanja, nagradu dodelio nepoznatom autoru. Tek u svom oproštajnom pismu Gari otkriva da je on zapravo Ažar.
Ekranizacija romana Život je pred tobom dobija Oskara za najbolji strani film.
Gari je preminuo 1980. godine od samoranjavanja vatrenim oružjem. U oproštajnom pismu napisao je da njegova smrt nema nikakve veze sa samoubistvom supruge Džine godinu dana ranije.
Njegov opus i dalje, četiri decenije, nakon smrti nastavlja da intrigira čitalačku publiku. Nedavno je izdavačka kuća Službeni glasnik, u prevodu Jelene Mitrović, objavila Garijevu autobiografsku knjigu Obećanje u zoru.
Knjiga je objavljena 1960. godine i predstavlja možda i najznačajnije delo ovog autora. Gari se u knjizi bavi svojim odrastanjem sa majkom, prvo u Rusiji, onda u Nici, zatim godinama provedenim na studijama i u vojnoj školi, a poslednji deo je posvećen Drugom svetskom ratu.
“Njeni naivnost i mašta, verovanje u bajkovito, koji su je naveli da u detetu izgubljenom u provinciji istočne Poljske vidi francuskog pisca i ambasadora Francuske, živeli su i dalje u meni sa svom snagom lepih i dobro ispričanih priča. Još uvek sam život shvatao kao književni žanr.”
U pitanju je gorko-slatka priča o odnosima između majke i sina, o neraskidivoj i snažnoj međusobnoj ljubavi i veri u svoje dete. Garijeva majka, kao bivša glumica koja je iz nekih razloga morala da napusti svoj poziv, svu nadu u budućnost vezala je za karijeru svog sina. Zato ona obavlja raznorazne sitne, malo plaćene, ali mnogo naporne poslove kako bi svom sinu, svakog dana, ali baš svakog dana, omogućila biftek za večeru. Apsolutno ništa i niko ne može da umanji veru u to da će njen sin jednog dana postati slavan pisac, baletan, glumac, kompozitor, francuski diplomata… Kako je ona zamislila da će iz Carske Rusije, potucajući se od nemila do nedraga, njen sin uspeti da postane francuski diplomata koji se oblači u Londonu, to samo ona zna. Ali zna da će uspeti u svom naumu.
Iz neizmerne vere u sina često se dešavaju i komične scene poput one kada majka, isprovocirana nekim komšijskim komentarom, uhvati malog Garija za ruku i ide od vrata do vrata ljudi koji žive u njihovoj zgradi kako bi im svima ispričala da će njen sin biti francuski diplomata. Neprijatno? Veoma. Sa druge strane, ona očekuje i da sin brani njenu čast. Tako da mali, dvanaestogodišnji Gari, mora da izlupa nekoliko šamara svakome u komšiluku ko nešto ružno kaže njegovoj majci. Nije bitno da li je to istina ili njena, često preslobodna, interpretacija događaja. Majčina čast se mora odbraniti.
„Nisam više čuo smeh, nisam više video podsmešljive poglede, stavio sam joj ruku oko ramena i mislio na sve bitke koje ću voditi zarad nje, na obećanje koje sam sebi dao u osvit života, da ispravim nepravdu, da njenoj žrtvi dam smisao i da se jednog dana vratim kući, nakon što sam izašao kao pobednik iz borbe za posedovanje sveta s onima čije sam moć i okrutnost upoznao od prvih svojih koraka.“
Majka toliko veruje u svog sina da je 1940. godine donela odluku kako ovaj može i mora ubiti Hitlera pre nego što bude prekasno (za Francusku). Gari, naravno, ne može da odbije majčinu želju. Majka je majka. Kupuje voznu kartu za Berlin, pakuje se za put i tek na vratima, pritisnut preklinjanjima i suzama majke, pristaje da odloži svoj put u srce Trećeg Rajha.
„Sve ludilo incesta izgleda mi beskrajno prihvatljivije od ludila Hirošime ili Buhenvalda, streljačkih vodova, policijskog terora i torture, hiljadu puta prijatnije od leukemije i drugih krasnih verovatno genetskih posledica pregnuća naših naučnika. Nikada, ni zbog koga, seksualno ponašanje bića neću posmatrati kao kriterijum dobra i zla. Zlosutna fizionomija čuvenog naučnika koji svetu savetuje da nastavi s nuklearnim eksplozijama daleko mi je odvratnija od pomisli da sin spava sa majkom.“
Kada u vojnoj školi, jedini od tri stotine kadeta, ne dobije željeni čin (samo zbog toga što je tek pre tri godine dobio Francusko državljanstvo, a rat se bliži), Gari pomišlja i na samoubistvo ili bekstvo u Latinsku Ameriku samo da izbegne mučno objašnjavanje svojoj majci. Međutim, sin zna šta majka želi više od čina. Zato joj kaže kako jedini nije dobio čin jer je uhvaćen u krevetu sa komandantovom suprugom. Majka je oduševljena jer njen sin JEDINI nije dobio čin. Mamin muškarac!
Obećanje u zoru je knjiga ispunjena toplinom i humorom, dubokom nežnošću majke koja se sa neverovatnom (i neobičnom, ekscentričnom) energijom bori protiv svih nevolja kako bi svom sinu omogućila ono što svaka majka svom detetu želi.
„Humor je deklaracija o dostojanstvu, potvrda superiornosti čoveka nad onim što mu se dešava.“
Ova knjiga je doživela i dve filmske adaptacije (1970. i 2017. godine). Knjiga je pisana izuzetno pitkim stilom , prožeta je odličnim humorom, smešnim (i pomalo sramotnim) anegdotama iz života majke i sina, duhovitim, često i ciničnim opaskama samog autora. Obećanje u zoru pleni svojom toplinom, nepretencioznošću (osim kada je u službi humora), britkošću, šarmom i neospornim književnim kvalitetom.
U pitanju je knjiga koju možete čitati i kao autobiografiju i kao fikciju. Nije potrebno poznavati (ili voleti) opus Romena Garija da bi se čitala ova knjiga. Štaviše, ona može zainteresovati sva druga dela ovog autora.
Piše: Milan Aranđelović
