Roman „Krotitelji vremena“ je verovatno jedna od najboljih knjiga koje sve buduće pisce kao i one koji tek prave svoje prve književne korake podučava kako valja pisati.
Postoje knjige koje mogu da se koriste kao udžbenici kreativnog pisanja. Knjige koje, poput recepta za pitu od višanja, sadrže sve sastojke i u kojima su sve veštine spisateljskog zanata tako jasno i nedvosmisleno primenjene, da ih je dovoljno samo kopirati u nekom novom književnom poduhvatu.
Jedna od takvih knjiga jeste i novi roman Miomira Petrovića Krotitelji vremena koju je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.
Retko koji autor je tako temeljno i, pre svega kristalno jasno, uspeo da u svakom segmentu dela ukaže na najvažnije aspekte i u samu veštinu pisanja. Roman Krotitelji vremena su verovatno jedna od najboljih knjiga koje buduće pisce i one koji tek počinju da pišu podučavaju kako valja pisati.
Nužno je samo da bude čitana „u ogledalu“.
Sve stvari koje je Petrović primenio tokom pisanja ove knjige trebalo bi, ne samo izbegavati, nego raditi sasvim suprotno. Odavno jedna knjiga domaćeg autora nije bila ovako dobar i hirurški precizan primer svega što bi trebalo raditi suprotno.
Šta to ne valja u ovoj knjizi?
Potencijalni autori i autorke bi trebalo na neke stvari u ovoj knjizi da obrate posebnu pažnju kako se njima ne bi dogodio ovakav roman.
Roman Krotitelji vremena ima, pre svega, suviše predugačkih rečenica. Jedna od njih se prostire na čak četrnaest redova. Pokušajte naglas da pročitate rečenicu od četrnaest redova, a da ne se ugušite. Isto se dešava i sa umom dok čita takve mamutski galimatijas.
Drugo, roman pati od previše nabacanih, gotovo nabrojanih, informacija i podataka na veoma malom prostoru. Istovremeno, većina tih informacija su apsolutno nepotrebne i nisu u funkciji radnje, već samo ometaju tok čitanja.
Na ovo se nadovezuje i nabacivanje raznih imena, prezimena, naziva koja, kao i one informacije, nisu u funkciji radnje i ničemu ne služe, osim da otežaju čitanje i učine ga još mučnijim.
Veliki problem sa ovim romanom je brzopotezno skakanje sa teme na temu, bez nekog reda i smisla. Predugačke i nepotrebne digresije koje ometaju tok radnje i, istovremeno, čitanje.
Takođe se veoma često ponavljaju iste informacije i podaci.
Sve ovo sam proces čitanja čini veoma teškim i napornim i upravo zbog toga se to ne radi. Krotitelji vremena su kao recept za pisanje knjige od koje će svi odustajati.
Više njih je već pominjalo kako su od čitanja knjige u nekom trenutku odustajalo jer ih je „udavila“.
Zašto ova knjiga ne valja?
Da stvar bude poraznija, odnosno zagonetnija, knjiga nije delo nekog početnika koji nema pojma da piše.
Naprotiv.
Ako pogledate biografske podatke Miomira Petrovića koji su dati na kraju knjige doživećete pravi šok.
U pitanju je plodan autor koji iza sebe ima gotovo dvadeset romana, naučna i dramska dela, kao i profesorsku karijeru. Na sve to u pitanju je osoba koja je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i to na Odseku za dramaturgiju i koji je bio glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 kao i zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu i dramaturg u istom teatru.
Zato je onda Krotitelji vremena još zagonetnija knjiga. Naprosto je nemoguće da osoba koja ima ovoliko iskustva i znanja napiše ovako loše, gotovo nečitljivo, delo.
Da li je autor tokom pisanja vagao između svog znanja i iskustva, i, sa druge strane, potrebe da ispadne pametan pred prostim pukom i pokaže kako barata brojnim informacijama, pa ih je sve redom nabacao? Da li je ego nadvladao profesionalnost i stručnost?
Možda bi odgovor trebalo potražiti u dirigentskoj palici urednika? Verovatno je pisac veoma dobro znao da šta ne valja i šta ne bi trebalo da se radi, ali da je urednik izdanja, iz nekih samo njemu poznatih razloga, insistirao upravo na ovim stvarima koje su knjigu učinile nemogućom za čitanje. Da li je urednik, umesto da pokaže na anomalije, upravo ih podstrekivao?
Ovaj potonji scenario možda deluje izvesnije, naročito jer su oni koji su čitali ranije Petrovićeve romane imali samo reči hvale za njih.
Onda ostaje pitanje zašto je autor pristao na diktat koji mu je nametnut jer, na koncu, na korici ove loše napisane knjige stoji njegovo ime i prezime.
Zauvek.
Piše: Milan Aranđelović
