Izdavačka kuća Čarobna knjiga upravo je objavila prvu svesku, odnosno tankobon kako se to pravilnije kaže, manga serijala Tokijski gul proslavljenog japanskog autora Suija Išide. Priča o mladiću koji silom prilika bude uvučen u mračni i nemilosrdni svet gula toliko je postala popularna da je inspirisala nastanak anime serijala, romana, video-igrara i čak dva filma.
– Tokijskog gula pre svega izdvajaju šarm i slojevitost – otkriva nam Nikola Dragomirović, urednik u izdavačkoj kući Čarobna knjiga.
– Taj svet, ljudi i gula, njihov intrigantan odnos i razlike – kao i očigledan jaz između njih – čine da se ovaj serijal lako zavoli. Veoma brzo shvatamo da guli nisu tek bića koja jedu ljude, odnosno da imaju „ljudsku“ stranu, a ujedno podjednako brzo vidimo i da su ljudi ovde na neki način predatori. Makar neki od njih, ali i to je dovoljno da guli žive u strahu… Neću da spojlujem, ali recimo samo da se ovo o čemu sam sad pričao odvija već u prva dva tankobona, a onda se stvari još više usložnjavaju i postaju… zanimljive i sočne.
– A rekao bih da je druga tačka oko koje se svi slažu da je privlačno kod Tokijskog gula, crtež Suija Išide. Čovek je majstor, ima neverovatan talenat da oslika mrak, jezu, krvave aspekte Gula, ali i tu neku estetiku koja koketira sa fetišizmom. I svakim tankobonom je sve bolji. Zavidim onima koji nisu još čitali.
Iako su mange izuzetno popularne među mladom publikom, ovaj strip ipak nije manjen onim najmlađima.
– Za decu – makar decu decu – svakako nije – otkriva nam Dragomirović.
– Recimo da je negde dvanaest, trinaest plus godina. Nije nešto što će izazivati košmare deci, ali ima krvavih delova, a i kompleksnost priče i odnosa likova je takav da ga ne bih dao na čitanje nekom mlađem od toga. Definitivno dvanaest plus, pa dalje zavisi od ukusa. Ali za nas, veliku decu u duši, je takođe idealan. On se i zvanično vodi kao seinen manga (za odrasle), mada, kao što rekoh, ja ga svrstavam u srednji i stariji šonen. Sa četrdeset i sedam godina izuzetno uživam u njemu, kao i kad sam ga čitao prvi put.
Kao što smo već navikli kada su u pitanju mange i Tokijski gul je epska pripovest smeštena na ogromnom broju stranica.
– Prvi serijal ima četrnaest tankobona, drugi (Tokijski gul :RE) ima šesnaest – otkriva Dragomirović.
Ta dva serijala su originalno vezano izlazili, početak drugog je bio mesec dana posle kraja prvog. Ali se radnja u njemu odvija dve godine nakon prvog. U nekoj modernijoj terminologiji, ta dva serijala bi mogli da se posmatraju kao sezone. Ako neko baš želi, bez problema može čitati samo prvi, i dobiće super priču. Drugi je po nekima još bolji, nekima ne, ali to je subjektivno. Za mene su sasvim u istom nivou.
Nikola nam otkriva i kakvo je biće GUL i zašto ne može da se uporedi sa nekim već odavno odomaćenim čudovištima u srpskom jeziku i kulturi.
– Samo je potrebno pročitati već prvi tankobon i shvatiti da nije reč o nekim avetima, baucima, zlodusima i sličnim natprirodnim – i neminovno spiritističkim – bićima. Guli u ovom stripu su veoma konkretna biološka bića nalik ljudima. I bez preteranih spojlera, veoma je i biološka komponenta zapleta. Osmišljeno je da oni nisu ništa „natprirodno“, poput nekih demona ili aveti. Guli kao pojam se spominju još od arapskih preislamskih vremena i deo su njihove mitologije. Legenda kaže da osoba koja je suviše pohlepna postane „gul“ (reč je čisto arapskog porekla), žderač leševa, i ima izgled poput psa ili tako nešto. Zanimljivost: gul je dakle sličan indijanskom Vendigu. Čudno, zar ne? Elem, arabljansko poreklo ovog mita se dodatno produbljuje. „Al Gul“ (ili „el“ gul, sad nisam siguran) je Demon sa velikim „D“. Nešto kao đavo, šejtan, ali u tim mitovima pre islama, taj demon je bio gospodar tih istih gula, ljudožderskih bića. Pravim digresiju, ali „Raz al Gul“, u bukvalnom prevodu sa arapskog znači „glava demona“, je čuveni Betmenov neprijatelj. I tu imamo „gul“ samo sa velikim „G“. A gde ih još imamo? Kod Lavkrafta, naravno. On je možda najzaslužniji što je reč „gul“ ušao u popularnu kulturu. Imamo ih u Pikmanovom modelu, a kasnije i u Snovitoj potrazi za neznanim Kadatom. I to dosta slično ovom obliku koji imamo u Tokijskom gulu. Neću više da davim. U engleskom je ghoul dosta izjednačen sa avetima, zlodusima. Ali treba imati na umu originalno značenje te reči i napraviti razliku kad je reč o ovome ovde, a kad su to neki zlodusi. Ovde to nije takav slučaj.
Osim zanimljive priče i sam autor nije ništa manje interesantan i tajnovit. Naime, niko ne zna kako autor Sui Išida izgleda.
– Da, ali to je možda kod nas neobičnost – objašnjava nam Dragomirović.
落書きにむら pic.twitter.com/BOUwZlziF7
— 石田スイ (@sotonami) February 29, 2024
– U svetu mangaka je česta pojava da ne žele da se eksponiraju i koriste pseudonim. Nije to ni kod nas prvi slučaj, mislim na Čarobnu knjigu. Pič Momoko, čiju smo Marvel-mangu Dani demona objavili, takođe je pseudonim i ne zna se kako izgleda. Elem, da, Sui Išida je odabrao da se ne pojavljuje u javnosti i da ne odaje svoje pravo ime.
Interesovalo nas je i da li postoje planovi za neke druge mange ovog autora.
– To je još uvek rano reći. Išida svakako ima zanimljiv stil. Ali čeka nas trideset meseci druženja sa njim (14+16 mesečnih tankobona), a posle… Ko zna? Ako publika bude zainteresovana za to, što da ne. Sad pratim njegov drugi serijal, Choujin X, i veoma je dobar. Ali je još aktuelan i ne zna se koliko će tankobona biti.
Pripremio i razgovarao: Milan Aranđelović
