Nenad Karan je rođen u Novom Sadu, 30. decembra 1987. godine. Detinjstvo je proveo u okolnim selima na Dunavu. Svoje najranije dane posvećuje slikarstvu. Kasnije postaje redovan učesnik nekoliko likovnih kolonija. Godina 2003. obeležiće život ovog autora velikom porodičnom tragedijom. Kasnije će se, u svom stvaranju, redovno vraćati tom događaju. Dve godine (2013. i 2014) živeo je i radio u Moskvi. Objavio je roman Mesečar i marioneta (2019) i Grimizna bašta (2021). Živi i radi u Novom Sadu.
Malo smo porazgovarali sa njim o njegovim prvim književnim koracima, iskustvima, književnim uzorima, ali i knjigama koje čita, koje voli i koje planira da napiše.
- Knjiga Mesečar i marioneta nastala je kao posledica jedne košmarne noći?
Verujem da sve porodice liče jedna drugoj ili sam u to ipak verovao do ranog doba adolescencije. Odrastao sam u uzanom krugu, bez rođaka i bilo kakvih drugih naznaka o sopstvenom poreklu. Slika oca i majke je stilski, nikako duhovno, obrazovala moje rane dane. Porodica je tesno izbegla traumu građanskog rata, ali ne i druge supstance koje su bile jednako pogubne za bedu i mnoge jake krize. Suprotno stereotipu, ta beda nas je održala na okupu. Nažalost, ulazak u novi milenijum je doneo i veliku tragediju u moju porodicu. Spoznao sam krutu smrt sa petnaest i nekoliko teških i dugih godina igrao igru mačke i miša sa represivnom depresijom. Slikarstvo koje sam do tada uzimao zdravo za gotovo zamenio sam pisanjem i konačno poslušao savet jedne gospođe da svoje misli prenesem na hartiju. U pravoslavlju postoji običaj da se telo pokojnika dan pre sahrane unosi u kuću, valjda kao znak neradog rastanka i poslednje prilike u kojoj se voljeni zauvek opraštaju sa postradalim. Mogu reći da sam iskoristio svaki sekund tog vremena i sve što sam opisao u Mesečaru bila je posledica te večeri.
- Sa pisanjem knjige ste započeli tek deset godina nakon toga?
Ovo retko pominjem, ali sada je možda i prilika. Ergo, postoji jedna slika koja se zauvek u mraku udomila pred mojim očima. Tamo, u tom mraku, izvadim iz džepa šiljati nož, glavicu luka i komadić suva hleba. Ćutke, stanem preko savinuta palca da sečem hleb, da ga nabadam na nož, prinosim dostojanstveno ustima i preživajući ga da ga žvaćem uz sitne odgriske ljutog luka. Tako, zagledan ni u šta, taložim misli i slažem rečenice. Eto, to je uvod u moje stvaralaštvo. Nisam se nikada nadao da ću kao zidar koji u podne sedne na gredu ili zid da se najede, pisati rukopise. Ponajmanje da će neki od tih rukopisa biti i objavljen. Kao samouki književnik polovinu svoga veka proveo sam po kojekakvim gradilištima i sličnim straćarama. To iskustvo je iscrpljujuće i u odlomcima zastrašujuće. Bilo je teško stvarati bilo šta u takvim uslovima. Jedne zime obreo sam se na Istoku u jednakoj ulozi, noću sam mahnito pisao pokušavajući da izbavim sebe iz agonije koja je vladala danju. Bio je to trenutak kada je otkucalo deset godina od velike tragedije i ja sam, analizirajući događaje iz dotadašnjeg života, izoštrenih čula tu noć proživeo iznova.
- U podnaslovu knjige stoji Senka lutkarskog teatra. Da li možete da nam kažete nešto više o Lutkarskom teatru čiji ste Vi osnivač?
Poslednje čega se sećam kao srećnog vremena iz svog detinjstva jeste period velike represije na našu zemlju i dana bombardovanja. Zbog čega su to lepi dani za mene. Prvo, još uvek sam bio dete, ništa se nije činilo tako strašno. U vazduhu se osećao strah, ali sasvim pobijen velikim zajedništvom. Sećam se da sam tih dana sa klinčadijom iz ulice organizovao taj smešni teatar za uveseljavanje onog odraslog sveta oko nas. Neke su nas nevidljive niti vodile. Kasnije, nakon svih drugih nevolja koje su usledile u životu, shvatio sam da je od tog vremena ostala samo senka. Sebe odavno doživljavam kao lutka bez niti.
- Knjiga je pisana specifičnim stilom?
Emotivne komponente određuju značajno ovaj roman, pri čemu filozofska dimenzija ima ulogu organizatora strukture. Tragično osećanje besmisla i uzaludnosti dodatno opterećuje tu emotivnu poruku i čini je dubljom i nejasnom. Odgovara mi takav slobodan ritam i povezanost, kao i prožimanje osećanja koja iznad svega pronalaze kosmički sklad.
- Radnja priče smeštena je u Rusiju?
Bilo je zgodno koristiti Moskvu i autentičnost trenutka mog dolaska u tu sredinu. Radnja je utkana u dane i vreme koje sam proveo u tom gradu. Naravno, iza svega toga ima skrivenog značenja, kazivanja. Ipak, sve uzevši, roman je inspirisan stvarnim događajima.
- Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu?
Gotovo nemoguće. Neke rukopise, koje sam pre Mesečara slao na različite konkurse domaćih izdavača, nisu uspevali dobaciti do izdanja. Sve se to svodilo na skromne uže izbore. Ipak, bio je to jedini način da nekome zapadnem za oko, pa tako nisam ni odustajao. Jasno je da mnogo toga ne funkcijoniše u našem društvu, dodao bih i književnost. Država ne podržava takve institucije, “ruka ruku mije” u ovom slučaju ne važi. Skandinavske zemlje, recimo, otkupljuju celokupne tiraže debitanata i prosleđuju te iste knjige bibliotekama i knjižarama širom zemlje. Korist je obostrana i evidentna. U našem slučaju izdavači radije posežu za kojekakvim pojedincima ekvivalentno njihovoj medijskoj izloženosti i potencijalnom tiražu. Književnici koji ne pripadaju takvom miljeu prepušteni su na milost i nemilost. Jasno je kuda to vodi.
- Sa kojim ste se problemima suočavali tokom procesa objavljivanja knjige?
Prvi roman je napisan u tradiciji nedostatka vremena i bez ispravki usled mahnite žurbe. Bilo je nemoguće doći do izdavača u takvim uslovima. Raniji kontakti koje sam imao pre odlaska u inostranstvo su prestali i moralo se poći od nule. Borio sam se sa svim mogućim i nemogućim. Književnost je postala pravi rudarski posao.
- Kakva pomoć bi Vam pomogla, a niste je imali tokom pisanja i objavljivanja knjige?
Postoji težnja ka pisanju koja se vremenom produbila i kao sopstvena dužnost na ovom svetu. Kao i pripovedanje sveopšte dobrote u doba histeričnih potrošača, ali ne i uveseljavanje. Dodatne poteškoće stvarate sebi kada birate stvaralaštvo koje je samo po sebi osobeno i čini jedan skroman korak u stvaranju novog književnog žanra. Kolektivna uslovljenost u povlađivanju društvu na svim nivoima, destruktivno utiče na pojedinca drugačijih ubeđenja. Slobodno mogu reći da, bez adekvatnog uplitanja određenih institucija u plasiranje sadržaja iz kulture – pa tako i knjiga, naše društvo neće biti sklono kulturnom uzdizanju. Potrebno je da knjige postanu deo nacionalnog interesa.
- Nedavno je izdavačka kuća Dereta objavila Vaš drugi roman. U pitanju je knjiga Grimizna bašta. Da li je bilo lakše objaviti drugu knjigu?
Moj život na relaciji Moskva – Novi Sad, sumiran je u Grimiznoj bašti. Štivo koje je takođe nastalo u jednoj opštoj jurnjavi i nehumanim uslovima. Ali, sa jednom bitnom razlikom, ovoga puta izdavačka kuća Dereta je u potpunosti preuzela ulogu i brigu oko knjige. Lektura, korektura, prelom, ilustracija, distribucija, promocija, stvari su koje podrazumevaju, blago rečeno, ozbiljan posao. Svako dovoljno razume da je tako nešto ogroman zalogaj za jednog pojedinca koji je primorn da se sam izbori sa tim.
- Koji su Vam književni uzori? Imate li ih?
Naravno. Ima ih više. Obožavam Balzakovu nesavršenost i sentimentalnost. Za Flobera možemo reći da je pisac za pisce. Premda su Tolstoj i Dostojevski na mene ostavili značajan utisak, sklon sam da kažem kako je moj najveći uzor, Miloš Crnjanski.
- Možete li opisati srpsku književnu scenu u tri reči?
Hronično odsustvo autentičnosti.
- Koje knjige trenutno čitate?
Sanatorijum u senci peščanika, Bruna Šulca.
- Kojim knjigama se uvek rado vraćate?
Moram priznati da se retko vraćam knjigama koje sam pročitao. Izuzetak je Ljermontovljev roman, Junak našeg doba. Pripovetke, voljenog Petra Kočića zauzimaju redovno mesto na noćnom stočiću. Rekao bih, logično.
- Na čemu trenutno radite? Kada možemo očekivati neku novu knjigu?
Trenutno radim na rukopisu koji ulazi u devetu godinu svoga postojanja. Želja mi je da najzad ugleda svetlost dana do kraja ove godine. Pored toga, započeo sam još letos, na Jadranu, rukopos za koji verujem da je po svemu osoben.
Razgovarao: Milan Aranđelović
