Hladne zimske večeri, koje silom gravitacije, započinju ranije nego one tokom drugih godišnjih doba, idealne su za čitanje krimića. Lepo je pobuditi emocije sećanja na vreme kada smo uz Agatu Kristi ili Artura Konana Dojla, po prvi put, otkrivali lepotu toplih radijatora, zelenog čaja, mekoću fotelje i toplog ćebenceta. Ali šta kada kada su književni klasici pročitani? Zločinci razotkriveni, a kriminalci privedeni pravdi? A zima je ponovo među nama?
Pokušao sam da otkrijem neke nove krimiće kako bih vam pomogao u izboru nove literature za hladno-tople večeri. Ovo je neki manji izbor najnovijih naslova koje sam odabrao.
Nakon Hajke, kao prvog krimića iz pera Lusi Foli, stigao nam je i Spisak zvanica (Laguna, prevod Milica Cvetković). Dela ove autorke najčešće upoređuju sa Agatom Kristi. Njeni romani su neka modernija verzija majstorice žanra.
I, zaista.
Njen pristup je veoma sličan onom koji je imala kraljica misterije. Radnja romana Hajka smeštena u izolovanu lovačku kolibu u škotskoj divljini u kojoj se okuplja grupa prijatelja kao bi proslavili Novu godinu. Da sve bude u klasičnom duhu tu su i batler (ovaj put u savremenom ruhu kao lovočuvar, ratni veteran iz Afganistana sa posttraumatskim stresnim poremećajem) i sobarica (u modernijoj ulozi upravnice imanja). Neko je ubijen, a neko je ubica. Sneg je izolovao kolibu i pomoć ne može da stigne. A ubica je među njima.
Sasvim u tom duhu, mada malo usporenije radnje, je i nova knjiga Spisak zvanica. Ovaj put prijatelji se okupljaju na izolovanom irskom ostrvu kako bi proslavili venčanje. Kao predstavnici engleskog nižeg staleža tu su opet batler (kao kuvar) i sobarica (iliti organizatorka proslave). Opet je neko ubijen. Opet je neko od gostiju ubica. A čini se da gotovo svako ima motiv i priliku. Oluja je izolovala ostrvo i niko ne može da ga napusti. Gosti su prepušteni sami sebi.
Ako volite priče Agate Kristi onda su ove knjige zaista pravi izbor. Jedino što u ovim romanima nedostaje jeste neka gospođica Marpl ili Herkul Poaro. Verujem da će Lusi Foli u nekom od narednih romana stvoriti detektiva kojeg će generacije pamtiti.
Meni se njene knjige sviđaju. Čitao sam prošlu, čitao sam ovu, a znam da ću čitati i narednu. Za razliku od dela moje ljubljene i obožavane tetka Agate koje vreme polako, ali sigurno, gazi, Foli je, kako stilom tako i zapletom, veoma aktuelna. A, opet, liči i na Agatu.
Druga knjiga iz zimske ponude je svakako neuobičajen triler. Pitanje je da li bih ga i svrstao među trilere, da na korici srpskog izdanja ne stoji citat časopisa L’Orient Littéraire u kome se kaže da je u pitanju „složen triler koji je intrigantan na više nivoa“. Takođe ga je srpski izdavač na svom zvaničnom sajtu svrstao u trilere. A ko sam ja da sumnjam u tvrdnje časopisa L’Orient Littéraire i Lagunu? Ako oni tako kažu, onda mora da je tako.
A i sam Amin Maluf u svojoj bibliografiji, osim istorijski romana, ima i žanrovski neopredeljene knjige. Tako da i Neočekivana braća (Laguna, prevod Vesna Cakeljić) mogu biti i triler. Mada sa elementima distopije i spekulativne futurističke fikcije.
Maluf polazi od ideje da je postojao deo čovečanstva koji je nekako izbegao pojavu hrišćanstva koje je, zajedno sa propašću Rimskog carstva, dovelo do devolucije i nazadovanja većeg dela čovečanstva.
Šta bi se desilo da je grupa starih Grka, jednostavno napustila civilizaciju u opadanju, i da su, sasvim samostalno i izolovano, nastavili da hrle ka tehnološkom i društvenom progresu?
Dve hiljade godina neprekinutog napretka. Zamislite! Bez mračnog srednjeg veka! Bez milenijuma propadanja i uništavanja svakog napretka!
Kakvo bi čovečanstvo postalo? A nije. Ali njihovo društvo jeste. I sada su se vratili. Razotkrili. Naša neočekivana braća, kako kaže naslov romana.
Maluf radnju priče smešta na gotovo napuštenom ostrvu, najmanjem od četiri ostrva na arhipelagu Horoni. Ovo ostrvo je najverovatnije inspirisano ostrvom Je na kome sam autor providi pola godine u spisateljskoj izolaciji. Na ovom ostrvu iz romana žive samo sredovečni karikaturista Alek i ogorčena romansijerka Eva. (A i E! Kapirate? Ima šarma u tim Malufovim detinjim metaforama.) Dolazak neočekivane braće i lavinu planetarnih događaja koje će taj čin doneti posmatraćemo samo sa ovog ostrva. Alek je naš, ne baš sveznajući, ali svakako jedini pripovedač kome moramo verovati.
Zanimljivo je da je autor uspeo da romaneskni način obradi teme koje je iznosio u svojim esejima Ubilački identitet, Poremećenost sveta i Brodolom civilizacija.
Zaplet i ideje romana su prilično svedeni i skromnih ambicija. Gotovo naivno pojednostavljene i uprošćene. Što zajedno sa veštim i perolakim načinom pripovedanja čine ovu knjigu lako čitljivom i privlačnom publici koja od knjige ne očekuju mnogo više od zgodnog načina da ubije leno nedeljno popodne, a, istovremeno, ne vređajući previše sopstveni intelekt.
Neočekivana braća je fina knjiga, koja angažuje moždane vijuge taman dovoljno da nam održi pažnju, a da nas ne optereti sa previše razmišljanja.
Na žalost najlošiju knjigu iz ovog izbora potpisuje, naše gore list, Veroslav Rančić i njegova U jednom gradu ko zna kom.
Ovo je nečitljivo.
Stil pisanja, zaplet, likovi… Autor kao da piše za decu od pet godina, a i to ako su malo zaostala u razvoju. Animirana serija Ben 10 ima kompleksnije i zrelije priče od ove. Likovi su, ne jednodimenzionalni, neko bez ičega. Da su crteži imali bi više karaktera i života. Način pisanja, dijalozi… Super za decu koja uče slova. Tu je, na primer, zločinačka organizacija sa nazivom Evropska elita (sada zamislite da se smejem izveštačenim smehom Branislava Lečića). Evropska elita!?! A na njenom čelu je lik koji liči na zlikovce iz stripa Mister No. Toliko tipski nemaštovito dat da to nije normalno. Valjda je autoru jedino bilo bitno da knjiga bude na ćirilici i da je prepuna pravoslavne propagande. Ali i to onako detinje naivne. Ne znam koji su intelektualni i kreativni dometi Veroslava Rančića, ali bih se uvredio da sam njegova ciljna grupa. On svoju publiku tretira i obraća im se kao da su petogodišnjaci. Ovo je uvreda, pre svega, za čitalačku publiku. Ponižavajuće!
Najbolje sam ostavio za kraj. U pitanju je drugi roman Matijasa Edvardsona koji je objavljen na srpskom jeziku. Sa ovim autorom smo se upoznali u priči Sasvim obična porodica. U ovoj knjizi bavio se zločinom koji, tako na prvi pogled izgleda, počini jedan član porodice. Iz ugla svakog člana porodice pokušavamo da sagledamo celokupnu situaciju i pokušamo da otkrijemo ko je zločinac.
Pročitajte prikaz romana Sasvim obična porodica: U raljama roditeljske ljubavi
Dobre komšije (Laguna, prevod Nikola Perišić) su na tom tragu. Porodica (sada plus dobre komšije u mirnom predgrađu), zločin, priča iz više uglova…
Čini mi se da je Edvardson napredovao u odnosu na svoj prvenac. Ispravio je ono malo nedostataka koji su postojali u prvoj knjizi.
Tako da je ova druga gotovo savršen krimić.
Preporuka!
A šta Vi preporučujete?
Piše: Milan Aranđelović
