Trojanski rat se nalazi negde između mita, istorije i književnosti. Zahvaljujući naporima Stivena Fraja ova najpoznatija i najbesmislenija desetogodišnja ratna klanica nikada nije bila zabavnija.
Mit koji započinje haosom ne može da ima jednostavnu istoriju. Pre svega bi trebalo da uočimo razliku između istorije i praistorije.
Najjednostavniji rečeno, praistorija je sve ono što se dogodilo od nastanka čoveka do otkrića pisma. Zato nju ne možemo proučavati čitanjem reči, već čitanjem predmeta. Arheolozi već vekovima čitaju te predivne ruševine, rukotvorine i relikvije kako bi nam ispričali priču koju su započeli hominidi pre više od tri miliona godina.
Sve pre toga jedini sačuvani tragovi su fosili i njima se bavi paleontologija.
Istorija počinje ljudskim pismom. Proučavaju je istoričari čitajući pisane spomenike – rukopise, glinene pločice, natpise i knjige.
Istorija započinje pre, nekih, pet hiljada godina kada su Sumeri otkrili, a Feničani po celom mediteranskom svetu proširili, fonetsko pismo. Ono je bilo seme za razvoj alfabeta koje i danas koristimo – grčkog, latiničnog i ćiriličnog.
Imajući vidu sve ovo logično bi bilo da Trojanski rat, koji se dogodio negde u dvanaestom veku pre nove ere, udobno i sigurno smestimo u istoriju. Nema da omane, zar ne?
Ipak.
Sukob između države i carstva Mikene sa Peloponeza u današnjoj Grčkoj i grada Troje koji se nalazio na severozapadnoj obali Male Azije u današnjoj Turskoj dogodio se kada su narodi koristili više različitih pisama. Linearno pismo A, koje još uvek nismo uspeli da protumačimo, i nedavno dešifrovano, linerano pismo B koje su Mikenjani i koristili, bili su nešto uobičajeno u doba čuvenog rata oko Helene.
Znači da je Trojanska bitka bila istorijski događaj? Desio se u istoriji i mamo pisane zapise?
Pa, ne baš.
Negde neposredno nakon Trojanske bitke, možda i zbog nje, ali svakako su svoj doprinos dali i geološke ili klimatske katastrofe, glad, kuga i invazija „Morskih naroda“ na grčki i mediteranski svet dogodio se sumrak civilizacije.
Svi ovi događaji doveli su do mračnog doba koje je trajalo više od četiri stotine godine. Veština pisanja i čitanja linearnog pisma B bila je zaboravljena.
Ceo grčki svet je vekovima bio nepismen sve dok Feničani, na svojim trgovačkim putovanjima, nisu ponovo opismenili Evropu.
Ovo znači da je tokom mračnog perioda jedini način na koji je sećanje na Troju i slavnu bitku bilo prenošeno jeste praistorijsko, kroz usmenu tradiciju. Četiri veka priča o otmici lepe Helene prenošena je usmenim putem.
Tu negde, nekih tri stotine godina NAKON dešavanja oko zidina Troje pesnik, bard ili trubadur Homer (ili Homeri) objedinio je sve te priče u Ilijadu. A onda je moralo da prođe još više od tri veka kako bi ovaj spev bio prvi put zapisan. Dakle, priča o Troji prvi put je zapisana gotovo osam vekova nakon što se dogodila.
Posle toga i Evropa je morala da prođe kroz svoj mračan period kako bi „otkrila“grčku i rimsku civilizaciju, umetnosti kulturu. Gutenbergovo otkriće štamparske mašine učinilo je Ilijadu dostupnom ogromnom broju ljudi. Uticaj Ilijade bio je ogroman na celokupnu evropsku kulturu. Pisci, slikari, vajari i filozofi su prosto gutali Ilijadu i stvarali dela inspirisani ovim mitom. Jer, za njih je Trojanska bitka bila upravo to – mit.
A onda je, sredinom devetnaestog veka, bogati nemački trgovac i špekulant Hajnrih Šliman, odlučio da svoj život posveti svojoj velikoj strasti – arheologiji. Za razliku od pravih arheologa koji su sa pažnjom i četkicama i metlicama pristupali svakom lokalitetu, Šliman je, malo kao amater a više kao vandal, prednost davao pijucima i dinamitu. Mnoge stvari je uništio, ali je ipak uspeo da pronađe mitsku Troju.
Tako je Troja, poput junaka Pekićevog Zlatnog runa, iz mita ponovo zakoračila u istoriju.
Da priču o Troji možemo posmatrati i kao istorijsku, bez nadnaravnih bića i moći, svedoči nam i film Volfanga Petersena Troja iz 2004. godine sa Bredom Pitom kao Ahilom. Nema tamo nikakvih bogova.
Ipak, pogrešno bi bilo posmatrati ovaj događaj kao striktno istorijski. Bio bi to, zapravo, nemoguć zadatak. Jer ako logično pratimo sled događaja, datuma i godina, onda ispada da je između otmice lepe Helene i isplovljavanja Grčke flote proteklo osamdeset godina. Tako vele brojevi.
Zato Troji treba pristupiti kao priči sa elementima istorije i mitologije.
Tako je učinio i proslavljeni britanski glumac, pisac i prezenter Stiven Fraj. Nakon što nam je u knjigama Grčki mitovi i Grčki heroji ispričao priče o nastanku sveta i dobu heroja koje je usledilo nakon toga, Fraj se okrenuo jednom konkretnom događaju. I tako je nastala knjiga Troja koju je u srpskom prevodu Branislave Erak objavila izdavačka kuća Studio Leo.
Otkako je Vilijam Godvin ubedio Čarlsa Lema da, za mlađe čitaoce, prepriča Odiseju u knjizi Odisejeve avanture iz 1808. godine svaka generacija dobijala je svoju verziju grčkih mitova.
„Da biste čitali ovu knjigu, ne morate ništa da znate – ona počinje sa praznim univerzumom“, piše Fraj u uvodu knjige „Grčki mitovi“. „Nema apsolutno ničeg akademskog ili intelektualnog u vezi sa grčkom mitologijom; ona je zarazna, zabavna, pristupačna i zapanjujuće čovečna.“
Tako bi trebalo pristupiti i Frajevoj Troji. Čak i kada nas na trenutke zatrpa imenima, rođačkim vezama i toponimima, autor nam kaže da se ne brinemo ako ne možemo sve da zapamtimo ili povežemo, a onda nam da smernice za lakše čitanje i razumevanje.
Budući da se Homerova Ilijada završava Hektovovom sahranom, da bi završio priču do kraja Fraj je morao da posegne za drugim književnim i dramskim izvorima.
Ovo je sedma knjiga Stivena Fraja objavljena na srpskom jeziku. Osim spomenutih knjiga u kojima se bavio grčkim mitovima i herojima, Studio Leo je objavio i njegove romane Lažljivac, Nilski konj, Stvaranje istorije i Teniske loptice sumnje.
Za Stivena Fraja kažu da je savremeni Oskar Vajld, a zaista je teško nabrojati čime se ova renesansna ličnost sve bavi. Čak je i spisak mesta na kojima se drogirao poduži i uključuje i Bakingemsku palatu, zamak Vindzor i Gornji i Donji dom parlamenta. Fraj je bio glumac, scenarista, pisac, dramaturg, novinar, pesnik, komičar, televizijski voditelj, promoter ateizma, reditelj, predsednik fudbalskog kluba Norič Siti, lažov, bipolarni depresivac, narkoman, lopov, robijaš da bi ga, na koncu, sunarodnici proglasili za nacionalno blago. Tokom svoje bogate karijere pokušao je i da apstinira od seksa, ali i da izvrši samoubistvo. Kasnije je na osnovu eve epizode iz svog života snimio dokumentarnu seriju Stiven Fraj: Skriveni život manijakalnog depresivca za koju je dobio nagradu Emi.
Stariji ljudi u Srbiji su ga upoznali pre svega u seriji Crna Guja gde je najviše ostao upamćen po ulozi generala Melčeta u četvrtoj sezoni ove serije, a (naj) mlađa publika je mogla da ga vidi u seriji Seksualno obrazovanje. Između ove dve vremenske krajnosti Stiven Fraj je tumačio uloge u filmovima kao što su Hobit, Riba zvana Vanda, V kao Vendeta, Šerlok Holms: Igra senki, Vajld… Njegovoj karijeri (i globalnoj slavi) doprinelo je i prijateljstvo i saradnja sa Hjuem Lorijem koji je širokom narodnim masama poznati i kao doktor Haus iz istoimene televizijske serije.
Nakon zlatnih godina koje je proveo nesrećan, zatim izlaska iz pakla droge, depresije, pokušaja suicida i raka prostate Stiven Fraj je svoju sreću našao u braku sa komičarem Eliotom Spenserom. Frajovi prijatelji kažu da ga je upravo Spenser izvukao iz kandži depresije i da mu je konačno vratio osmeh na lice.
O svom životu Stiven Fraj je napisao, ne jednu, već čak tri autobiografske knjige Moab is my Washpot, The Fry Chronicles i More Fool Me.
Priče o grčkim herojima, bogovima i ljudima (ove potonje bile su seme za nastanak knjige Troja) bile su dovoljno snažan motivator da Stiven Fraj nakon gotovo četrdeset godina pauze ponovo krene na pozorišnu turneju. Pre toga je poslednji put uživo nastupao zajedno sa Hjuem Lorijem.
Piše: Milan Aranđelović
