Kriza srednjih godina nikada nije bila ovako dosadna kao u novoj knjizi Mišela Uelbeka.
Već prvom knjigom Proširenje područja borbe Mišel Uelbek postavlja sebe u sam centar pažnje javnosti. Knjiga gotovo odmah dobija kultni status, a sin instruktora skijanja i doktorke nastavlja da niže dela koja ga svrstavaju u sam vrh francuske, ali i svetske književnosti.
Elementarne čestice, Platforma i Mogućnost ostrva su knjige koje će, pokazaće se, postati njegova labudova pesma.
Iako je za roman Karta i teritorija dobio najprestižniju nacionalnu nagradu Gonkur ovo delo predstavlja osetni pad u odnosu na ranija ostvarenja. Iako je knjigom Pokoravanje, zbog kontroverzne teme i istorijskog trenutka kada je objavljena, privukao pažnju javnosti, već naredni Serotonin iznova potvrđuje da je najbolja dela već napisao.
Uelbekov najnoviji roman samo nastavlja opadajuću trajektoriju u nizu i ponovo dokazuju da kao autor više nema snage da stvari uzbudljivo, dinamično i, pre svega, živo delo.
Poništeno (Booka) započinje kao politički triler sa elementima spekulativne fikcije kojima se približava još jednom lošem zlatnom dečaku evropske književnosti – Viktoru Peljevinu.
Nakon početnog entuzijazma i uvoda u kome posle dosta neveštog lutanja autor otkriva ko je zapravo pravi protagonista romana sve se pretvara u porodičnu dramu. Prilično detaljni opisi porodične situacija čoveka koji je ušao u srednje godine i koji se suočava sa prolaznošću, samopreispitivanjem o (ne)ostvarenim životnim ciljevima i nedosegnutoj sreći, nastavljaju se na narednih tri stotine pedeset stranica ovog, i onako predugog, romana.
Kada u knjizi nešto najzad počne da se događa i čitalac se ponada da će se konačno doći do onoga što mu je i obećano na uvodnim stranicama, dolazi do velikog pada i sledi kraj razvučen na narednih dve stotine pedeset stranica koji je mahom sveden na zdravstvene probleme glavnog junaka koji se iznose veoma detaljno.
Mišel Uelbek je u knjizi Poništeno ponudio stilski dobro napisan niz teza i ideja, kao i iz ranijih romana prepoznatljivih motiva i tema, ali ne i gotov roman sa zaokruženom pričom. Previše nabacanih stvari, započetih, a nedovršenih ili poluzavršenih, čine ovu knjigu besmisleno najobimnijim Uelbekovim delom. Sa druge strane, iako preobiman, ovaj roman ne nudi gotovo ništa ili, barem, ne ono što obećava na početku i u trenucima kada priča povremeno „oživi“ i pomeri se sa mrtve tačke.
Stiče se utisak da su u pitanju dve knjige od koji je jedna, ona bolja, nezavršena, a druga banalna.
Poništeno ponovo pokazuje kako Uelbek više nema snage ne samo da iscedi malo života iz svog uma i duše, već da ni urednici nemaju snage da mu se suprotstave i obave svoj posao.
Ako svemu ovome dodamo izuzetno loš prevod Vladimira D. Jankovića koji dodatno kvari ugođaj, čini se da je čitanje nove knjige Mišela Uelbeka gubljenje vremena i veoma neprijatno iskustvo koje nikome nije bilo potrebno.
Piše: Milan Aranđelović
