Andre Asiman je istaknuti američki književnih, esejista i profesor književnosti koji je bio poznat (i poštovan) samo užoj čitalačkoj publici u Americi sve dok se, 2017. godine, nije pojavio film Zovi me svojim imenom. Ovaj film, snimljen na osnovu istoimenog Asimanovog romana iz 2007. godine i koji je bio nominovan za četiri Oskara (dobio je jedan za najbolje adaptiran scenario), zaslužan je za globalnu slavu samog Asimana i njegovog književnog dela. U pitanju je topla ljubavna priča iz,danas popularnih, osamdeseti godina minulog veka smeštena na pastoralnu italijansku obalu koja govori o prvim ljubavnim iskustvima, otkrivanju seksualnosti, prvom ljubavnom bolu i o letu, ONOM letu koje se zapravo nikada ne završi i koje zauvek nosimo sa sobom.
Naravno, Holivud voli nastavke, naročito kada neki film na blagajnama zaradi preko četrdeset miliona dolara. A, kako to Biblija veli, na početku beše Reč. U ovom slučaju niz reči koje su gradile roman. Zato je Asiman, deset godina nakon objavljivanja romana Zovi me svojim imenom odlučio da napiše nastavak iliti šta je bilo posle između glavnih junaka.
Verujem da se autor tu našao u problemu jer je Zovi me svojim imenom bio književno okončana i zaokružena celina kojoj nije bio potreban nastavak. Asiman je, kao majstor književnog zanata čije knjige mogu poslužiti kao udžbenici na časovima kreativnog pisanja i primeri kako pisati roman, našao rešenje i za ovaj problem. Odlučio je da ne napiše klasičan nastavak. U fokusu romana Nađi me (koji je u srpskom prevodu Tatajane Bižić objavila izdavačka kuća Štrik) nalazi se Eliov otac Samjuel koji, deset godina nakon događaja opisanih u prvom romanu, u vozu upoznaje devojku Mirandu sa kojom se upušta u romansu. Ovaj deo priče zauzima najveći deo, polovinu, knjige. Drugi deo se dešava pet godina kasnije i tu pratimo Elijevu vezu sa bogatim francuskim advokatom Mišelom, dok u trećem, i najkraćem, delu priče smeštenom dvadeset godina nakon događaja opisanih u prvom romanu, pratimo Olivera koji je konačno shvatio da je njegov život laž i koji želi radikalne promene. Epilog je mesto koje ove tri priče spaja u književnu i romanesknu celinu i koji zaokružuje priču.
„Problem sa nastavcima jeste u tome što ti je potreban zaplet“, odgovorio je Asiman kada su ga 2017. godine pitali da li planira pisanje drugog dela romana.
Nađi me ima minimalni zaplet, ako ga uopšte i ima. Sa druge strane, i Zove me svojim imenom nema neki poseban zaplet.
Ono što može biti problematično onima koji budu čitali Nađi me jeste to što nije u pitanju klasičan nastavak. Fokus priče je, mahom, na odnosu između Samjuela i Mirande. Čini mi se da se priča može posmatrati i čitati i kao samostalno delo bez čitanja romana Zovi me svojim imenom. O junacima saznajemo samo na osnovu utisaka i impresija u njih zaljubljenih osoba, prilično jednostrano… Pripovest ostavlja utisak da autor nikada u životu nije upoznao nijednu žensku osobu. Jedini ženski lik u romanu, Miranda, je nemoguće šablonski dat prikaz vlažnog sna svakog (sredovečnog) muškarca. Ona je tako nemoguća i, mahom, služi kao podrška muškom liku da bi on ispričao šta misli i uradio ono što autor zahteva od njega. Još više nego u prvom delu knjige u nastavku dominiraju, odnosi jedino su prikazani, odnosi između muškaraca, naročito veze između očeva i sinova, dok majke gotovo da i ne postoje (a kada i postoje uglavnom se drže u mraku neznanja i brzo umiru). Odnosi između junaka (i junakinje) često deluju previše savršeno što odaje utisak izveštačenosti. Ko, zaboga, tako priča? Ponekad mi se čini da su bizarni i nemogući dijalozi u romanima Dostojevskog ubedljiviji realniji nego dijalozi u romanu Nađi me.
Dobre stvari koje možete očekivati od romana Nađi me jeste pre svega školski dobro napisana pripovest. Asiman majstorski gradi radnju i priča priču na zanatski savršen način. Tokom opisa vođenja ljubavi koristi se suptilnim jezikom tako da ni za trenutak ne upada u klopku pornografije (sa druge strane, nekima ovakav pristup može delovati i kao neubedljiv, čak i komično loše rešenje). Takođe, autor se dobro čuva da ne zađe u područje jeftine patetike. Na koncu, mi zapravo i saznajemo šta se dešavalo sa Eliom i Oliverom i kako se njihova priča završila (ili će tek početi).
Nađi me nije bio potreban nastavak (i jasno je da je prilično iznuđen zahtevima krupnog kapitala i lične pohlepe samog autora), ali je dobrodošao. Svakako nije na nivou svog prethodinika, mnogi će biti razočarani, naročito kada otkriju da priča nije isključivo o Eliju i Oliveru, ali je, možda ne toliko dostojan, koliko dostojanstven nastavak (koji to i nije).
Verujem da će svi koji su se na prvi pogled „zaljubili“ u književno i filmsko majstorstvo nazvano Zovi me svojim imenom uzeti da čitaju (a jednog lepog dana, kada nam epidemija korona virusa omogući završetak snimanja, pogledaju i film) i nastavak knjige. Neki će, naročito oni koji su očekivali tradicionalniji nastavak, biti razočarani, neki će prihvatiti nastavak kao najbolji mogući, ali je izvesno da je u pitanju jedino što ćemo dobiti, jedini bonus, za one koji su voleli i koji će tek zavoleti prvi deo. Mišljenja i utisci će svakako biti podeljeni, a stavovi različiti. Autor ovih redova priznaje da se nije pokajao što je pročitao ovu knjigu i priznaje da je uživao i u njoj.
Zovi me svojim imenom je svakako moderni klasik, dok je Nađi me ne tako savršen, ali ipak lep, nastavak o kulminaciji života junaka i svedočanstvo o tome kako se ljubav sazreva i kako mi rastemo i razvijamo se zajedno sa njom.
Piše: Milan Aranđelović
