(Radmila Petrović, Moja mama zna šta se dešava u gradovima, Enklava, 2020)
Draga R, bojim se da i moja mater zna šta se zbiva po betonskim kockama i popišanim haustorima, ali isto tako strahujem da je za to nimalo nije briga. Eto, odmah na prvu loptu jedno privatno razjašnjenje moje porodične situacije, te se s pravom možeš pitati kad su to kritičari počeli da kritike filtriraju kroz epistolu. Zar ne važi još od gromoglasnog Skerlića onaj zakon da se kritičar mora udaljiti od pesnika toliko da mu više ne može ni miris opipati i da ne sme s njim sarađivati, još ponajmanje pisati mu pisma? No, ja osećam potrebu da se i u kritici sa prosekom mora završiti, da dolazi vreme kad se moraju presvlačiti košuljice i o tarabu ekserisati zmije, da je gotovo sa otrovima i pokvarenim namerama, da se čistiti mora jednom velikom lopatom. Tako ja vidim tvoju poeziju: kao jednu pozamašnu metlu koja mete naše štrokave ulice.
Кritičar sam i to seoski, rođen odmah do njive, i prvi zvuk što sam čuo verovatno je bio izduvni gas motora rakovičkog traktora, te bih umeo, ako bih hteo, pogoditi misaone koordinate tvoje zbirke. Ti imaš daleko više vere u palanku, no što je ja imam. Ja znam ta lica: bradata, izbrazdana, s borama poput punih vena na dolakticama, gde su kapci nalik na kesice šećernog praha što po trafikama idu uz bestselere. To su trbušine što podražavaju mešine u kojima diše rakija, dunja i šljiva. A onda to je svet zadrtih muškaraca i još nadurenijih žena, i tamo nikad nema depresije, jer treba raditi, sejati, žnjeti, klati, a kako ćeš da napucaš mišice ako kukaš, kloneš pa plačeš? Deda ti, kažeš, nije bilo loš, „malo feminiziran“, „pio petrolej i živeo dugo.“ Moji su se verali po banderama i verovali u domete elektrifikacije (nešto slično tvojim nadama u digitalizaciju), pozdravljali galebove mornaričkim šapkama. Takve su i babe bile. Na primer, tvoja Radovanka priznaje: „od svega što sam na svetu mogla biti bila sam samo žensko“. Ne vidim razliku ni u jednoj drugom mestu: sve je to isti čabar, ugojeni prsti, u kojem nos prepoznaje aromu zaprženih paprika, na kocku naseckane masti što krugovima varjače postaju čvarci, a zar ne stoji negde, po oštrim linijama tvojih stihova da je „gibanica oduvek bila vrhunac njihove nežnosti?“ Ljubav, ta seoska papazjanija koja neosporni kvalitet ima samo ako se uz devojku povuče i kofer ištampanih hartija kojima se prenosi pravo svojine na više od pet hektara zemlje, na selu je, gde bilo, u Arilju, u Ripnju, Rušnju, kategorija od ugleda. Nekadašnji sinovi prvih socijalističkih obnova žele sinove da nastave lozu, i to ne vinovu, već porodičnu. Hajde, sad, objasni nam R, kakve su to muke patrijarhata i šta devojci fali ako nije muško, a hoće da bude muško, s tim što ne može biti muško, jer je žensko? Poznavao sam takozvane „muškarače“ i njihovu adoraciju bagera, čekića, alata, zanata, ali teško da sam ikad video devojku koja balira, frizira, ore. Umesto toga, devojke bi premestili u kuću, tamo bi mesile, prale, kuvale. I bile odlikaši, kao što ti kažeš, i rušile nasleđa, ponekad, ali retko. Ali nikad ovakvu poeziju nisu pisale, draga R.
Ti bi u jednom potezu da završiš sa Beogradom, gradskim devojčurcima koje češće leče mamurluk nego romantiku, i njihovim pudlicama, pudravcima, loknicama, šljokicama. One znaju o filmovima, o vinima, o preplaćenim kaputima, a ja sam čuo da vole kad ih opali sunčanica, da im kožu preplave plikove, samo da bi bile kao afričke kraljice. Кo si, zapravo, ti, draga R? „Šmeker-devojka“ s perorezom, „ljutić“, nikako „majčina dušica?“ Nepoznat glas mi je došapnuo da si od onih new-age feministkinja koje se ne hlade od političkih trikova, ali provociraju. Zar nisu tvoji stihovi, omađijani erotikom: „Hajde, pozovi me, želim da ti pokažem, koliko duše mogu da smestim u jamice iznad tvojih ključnih kostiju?“ Rekao bih da jesu. A i dodao bih da ne verujem glasinama, iako ti puca prsluk za Кosovo, iako ti božuri cvetaju u donjem vešu. Ja verujem u literaturu, i to je valjda moj najveći problem. U stanju sam da svetske krize merim kroz reči.
Zar nije poezija izjava ljubavi u formi stiha?
U tvojoj se poeziji ona prelama i kroz provokaciju, kroz tendenciju, kroz direktan pristup i kroz samopouzdanje kojem treba dodatni elan da se potvrdi. Počesto su prve slike koje naši oči ugledaju dovoljno intenzivne, da nam odrede opredeljenja. Žalim slučaj, nisi muško, mada bi sa ovakvim stavovima glatko zamenila polovinu muške populacije. Pitanje polne snage u stihovima je markirano mlakom distinkcijom. Treba dozvoliti svakome da se oseti onako kako želi. Ako se zastidimo sebe, zastidećemo se i okruženja. Naposletku, mi tu odbojnost od samog početka kontrolišemo, ali samo ako znamo ko smo zapravo, šta želimo, kuda idemo. Prvo treba srediti haos u glavi, pa se onda baviti haosom van nje. I prihvatiti: da se može slaviti Đurđevdan, sa ispečenom svinjom, iako se na Vol Stritu akcije prodaju budzašto; da će te, ako budeš nevaljao, cigani strpati u svoju šklopociju prepunu zastarelih veš-mašina i radijatora, i ukrasti, za kaznu; da se može živeti i na selu, na imanju uokvirenom strujnom žicom, na kojem će se jesti trešnje i diviti jelkama, i plantažama. Jer to je tek preduslov da se iza jama naših predrasuda i smrknutih pogleda, konzervativizama i konstruktivizama, pojavi sloboda da se može voleti ma bilo ko. Da li se ja to spremam za odbranu lezbijstva u tvojim pesmama? Ne, jer ja sam to već uradio. Mogao bih te citirati, recimo jedno priznanje „da toga što sam kod njega volela, ima u jednoj devojci samo mnogo, mnogo više“, ali ništa ne bih postigao, koliko je tvoj glas, jedan mladi, glas koji ne odgovara nijednom registru u poeziji pre i posle, već na više mesta dokazao, surovo, raskrinkavajući mnogobrojna mediokritetstva, šarlantanstva, božanstva; skidajući se, onako, ponosno; prikazujući se kao gola istina, braneći svoju čast, a onda braneći svoje, pa roditelje, pa pretke, pa selo, pa natrag do voljenog, do voljene, do sebe. Ostavljajući nas, draga R, u čudu, u nesporazumu, sa osećanjem, i osećanjima, emocijom i ljubavnim i polnim jednačinama, kako te protumačiti. Neka sam proklet ako sam i to uspeo.
Iskreno Tvoj,
Ivan Đurđević
