- Malo je ljudi koji imaju to zadovoljstvo da budu „zarobljenici“ sveta književnosti kao što je to Mladen Milosavljević. Ovaj mladi čovek je predano posvetio ceo svoj život svetu pisane reči. Urednik je književnog časopisa Omaja, radi kao knjižar, priče su mu objavljivane u zbirkama, a čak je i izabranica njegovog srca mlada književnica i dramaturškinja. Zato bih ovaj intervju i započeo pitanjem kako je došlo do toga da se ceo život posveti književnosti?
Iskren da budem, od kada znam za sebe voleo sam da pričam, tačnije, da izmišljam priče. Po prirodi stvari, budući da sam odrastao na selu ili zahvaljujući urođenom senzibilitetu, ne znam, te priče su gotovo uvek naginjale ka folklornom, seoskom i mitskom. Kasnije su studije etnologije samo korigovale moje interesovanje ka određenoj vrsti žanrovskog štiva, nadogradivši moja već postojeća znanja o mitskim bićima, običajima i predanjima iz konteksta naše nematerijalne kulturne baštine.
Takođe, napomenuo bih da se pored pisanja bavim i filmom, koji zauzima podjednako važno mesto na mojoj lestvici interesovanja.
- Kao urednik književnog časopisa sarađivali ste sa brojnim piscima. Da li je bilo nekih negativnih iskustava tokom ovih susreta? A koji susret Vam je ostao u najlepšem sećanju?
Omaja je koncept posvećen promovisanju tema iz oblasti folklorne fantastike, koji trenutno postoji samo u formi istoimenog portala. Ako sve bude u redu, od sledeće godine planiramo da nastavimo sa Omajom kao štampanim časopisom. U jednoj od rubrika promovišemo autore koji su se u svojim delima, bilo u formi književne ili filmske, u većoj ili manjoj meri doticali i elemenata fantastike. Da budem iskren, svaki intervju predstavlja izazov za sebe, i ne bih rekao da sam imao negativnih iskustava.
- Kako biste opisali domaću književnu scenu? Od igle do lokomotive ili od žita do kukolja?
Imamo zaista sjajno nasleđe i jedan impozantan književni pedigre. Nažalost, nisam siguran u kojoj meri on danas nadahnjuje i motiviše generacije pisaca koje stasavaju, s obzirom na to da umetnost, hteli mi to da priznamo ili ne, u velikoj meri odražava duh vremena u kome nastaje. Uzmimo za primer neke od autora koji danas predstavljaju sinonim za domaću književnost. To su, uglavnom, bili ljudi širokog duha i obrazovanja, erudite, poliglote i dostojni ambasadori (od kojih neki i bukvalno) naroda i književnosti u kojoj su ponikli.
- Da li je domaća književna scena zapostavljena u odnosu na stranu produkciju? I kako to stanje može da se popravi u korist domaćih pisaca?
Ovo najviše zavisi od izdavačke politike samih izdavača. Verujem da na domaćoj književnoj sceni problem ne predstavlja nedostatak domaćih autora, već kvalitet objavljanih dela. Bojim se da među domaćim piscima ima previše epigona i onih koji se slepo povode za određenim žanrovskim uzorima i modelima, želeći da po svaku cenu budu srpski Stiven King ili Tolkin, ne vodeći računa pritom o autorskom pečatu i eventualnom ličnom doprinosu književnoj sceni i esnafu.
- Volite da pišete. A šta volite da čitate? Šta biste, od domaćih autora i autorki, preporučili za čitanje?
Od detinjstva sam uživao u dobrom i slikovitom pripovedanju. Ma šta čitao u datom trenutku, uvek se rado vraćam delima Bore Stankovića i njegovim junacima i antijunacima. Uveren sam da je period srpske realističke pripovetke predstavljao zaista zlatno doba domaće književnosti, koji je iznedrio veliki broj sjajnih klasika i pripovedača. Trenutno čitam neke od pripovedaka Sime Matavulja i Iva Ćipika, objavljene u svojevremeno vrlo cenjenoj ediciji „Biblioteka srpskih pisaca“, koju je između dva rata izdavala „Narodna prosveta“. Ova edicija predstavlja prvi pokušaj nekog domaćeg izdavača da se na jednom mestu, tačnije u 64 knjige, saberu dela nekih od naših najznačajnijih autora, objavljenih do tada.
- Nedavno je iz štampe izašao Vaš prvi roman. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?
Moj debitantski roman „Kal juga“ predstavlja prvu knjigu iz serijala o Lepenskom Viru. U pitanju je istorijski roman sa elementima fantastike, pretežno folklorne, koji nam kroz sudbine dvojice protagonista; 
studenta arheologije Mijata i carskog provizora Frombalda, sa vremenske distance od 250 godina koja ih razdvaja, priča jednu arhetipsku priču o Srbiji, zemlji junaka i hajduka, mitskih bića i heroja, ali i zemlji doušnika i izdajica, zemlji nad kojom su se oduvek naizmenično smenjivale sile dobra, boreći se protiv ala, magli i olujnih oblaka.
Priča je smeštena u dva istorijska toka koji, do sada, nisu bili česta inspiracija domaćih pisaca. U pitanju su period Kraljevine Srbije s početka osamnaestog veka, kao i šezdesete godine prošlog veka, u vreme kada je otkriveno čuveno arheološko nalazište Lepenski Vir, koje je ubrzo potopljeno zbog izgradnje hidrocentrale „Đerdap 1“. Stariji opisani period predstavlja jedan od svakako najtajanstvenijih i najtežih epoha u našoj istoriji, period smešten između dve velike seobe, one koju je 1690. godine predvodio patrijarh Čarnojević i one Šakabentine iz 1740. godine kada je, nakon bitke kod Grocke, stanovništvo ponovo moralo da se povlači na sever. Po tadašnjim popisima, na teritoriji kraljevine je između te dve seobe živelo nešto manje od 40 000 Srba. Ako smo nekada bili pred istrebljenjem i mogućnošću da zauvek izgubimo nacionalni identitet, ostanemo bez institucija i naroda, onda je to bilo u ovom periodu.
Ima tu i vampira, zduhaća, vodenih demona i vila ali su oni, uglavnom, personifikacija za ovdašnje prilike i arhetipe, naizgled različite ali večito istovetne.
- Kako biste publici preporučili Vaš roman?
Pripovest o manje poznatoj Srbiji i njenim nepoznatim istorijskim junacima i antijunacima.
Razgovarao: Milan Aranđelović
